ЗАВЕТ ПОТОМСТВУ

Драган Филиповић је одавно одштампао, па прошле године доштампао своју књигу „Војникова бресква“, посвећену оцу Станоју, а ових дана је објавио нову, заветну – „Комад таина“,и наменио је мајци Лоли. И једном и другом је настојао да се с поштовањем одужи родитељима. Међутим, не само да им се на овај начин одужио, већ их је и васкрсао и, истовремено, роду и потомству оставио у аманет да не одступе од њиховог узора и угледа.
Овај свој основни мотив је тематски подупрео, умереном уметничком обрадом, стварним збивањима у смутном добу Великога рата, Другог светског рата и „Нашег“, како је назвао страдалне деведесете године прошлога века и миленијума.
Отуда су обе књиге неодвојиве:
„Војникова бресква“ због потресне приче да је бресква изникла у стабло из војникових уста, у самртном трену, тек што ју је загризао, па до нарације „Дуга је то прича“, што би рекао његов Трајко у „Ас херцу“.
„Комад таина“, како гласи једна од прича, по којој је названа књига, због парчета војничког хлеба за дуже време, у смотуљку, у торбици, као саставном делу униформе. Млађе генерације готово да нису чуле за овај окрајак, иако је српском војнику, у Првом светском рату, био као светиња у недаћама и оскудици хране.
Рат мења друштвене односе, самим тим и структуру писане речи. Језик и његова лексика попримају различите тонове описа, дијалога, монолога и композиције, већ према ситуацији, простору и условима живота, што је изражено и у причама „Смрт иза ћебета“ и „Метални знак смрти“. Ту је и нарација о балканском и солунском паћенику Лаци, који не би албанске страхоте преживео без своје Цвете, кобиле која га је „вукла, носила, лизала обамрлог, њиштала да се из сна, обневидео и промрзао, пробуди“.
Филиповић и у преосталим сценама дубоко понире у психичка стања човека, у његову свест и подсвест, у личност. Доживљава и дочарава догађаје и ликове као да су пред нашим очима, као да су њихове тегобе истоветне нашим. „Кожни капут“, „Марија и Матек“, а поготово „Галеб“, у томе одзвањају хуком времена, трајањем и трагањем за истином.
Аутора ове књиге и „Банија боли“, сећањем на свирепо настрадале колеге у „Нашем рату“: Зорана Амиџића, Сретана Илића, Бору Петровића и Дејана Милићевића. О њиховој погибији круже десетине верзија.
Бомбардовање НАТО-алијансе на нашу земљу затиче га у Сједињеним Америчким Државама, па у Канади, у Торонту, где је пред двадесетак хиљада Срба из Онтарија, Отаве, Монтреала, Квебека, Ванкувера, па и из Детроита и других америчких градова, говорио из срца, из дна душе.
Тежњом за правим речима и подесним мислима, иако сучељеним, али повезаним осећањима и проценом правичности, исписао је и редове за: „Молитву за веш“, „Синове Српске“ и „Повратак у бомбаровану Србију“.
Приче из „Војникове брескве“ и „Комада таина“ су причане и препричаване. Да их није записао, трајале би док је оних који су их доживели или оних којима су пренете. Свестан је тога, али и да пред родитеље и пред потомство не би могао да изађе уколико би оне биле занемарене, поготово, заборављене. Зато се и овога пута латио пера, што му и те како иде од руке.
Захваљујући баш тој чињеници, ова Драганова дела су отворена за нова читања и тумачења, чиме себи обезбеђује трајање у времену, сталну актуелност и непролазну свежину.