спорт живота: Никола Маринковић
НИКОЛА МАРИНКОВИЋ СТОНОТЕНИСКИ ИНТЕРНАЦИОНАЛАЦ
Љубав из раног детињства
Почетак у очевој гаражи. Три године за међународне успехе. Каријера у Немачкој, центру европског стоногтениса. Напредак уз улагања и напоран рад. Вратио се кући и чека одлуку о наставку шампионата Немаче
Сала Соколског дома, чују се звуци лоптице која одскаче на столу прелазећи са једне на другу страну мрежице усмерена рекетом. Плави дрес са натписом TTC Kaiserlautern. Испод клупског имена, познато презиме Маринковић, сведочанство да неко носи, не нечији, већ свој дрес. Стонотениски ентузијазам наследио је од оца. Још није досегао ни школску клупу, а већ су му рекет и целулозна лоптица били омиљена занимација. Са годинама интересовања се мењају, неретко нешто занимљиво у раном детињству потпуно нестане из фокуса већ у раној младости, но некада се ван поља свести створи невидљива спона човека и игре, тако да уз сваку нову годину живота, појединац улаже напор да проникне дубље у активност која је и више од тога. Никола Маринковић је почео у гаражи свог оца да се игра стоног тениса, а данас је без премца најбољи шабачки играч овог спорта и већ пет година интернационалац у Немачкој.
-Када је тата покренуо клуб, био сам један од првих чланова. Напредовао сам, но преокрет се догодио када сам после три године у Новом Саду освојио Новогодишњи турнир где су окупљени били сви најбољи играчи различитог узраста из више европских држава. Приметили су ме из Београда, са 12 година сам потписао за Стонотениску академију „Коцић“ (СТАК) – евоцира ране успомене Никола Маринковић, један од најбољих стонотенисера Србије.
Континуитет успеха је брзо успоставио. Освајао је седам државних титула у свим узрасним категоријама, шампион Балкана до 18 и до 21 годину у појединачној категорији и европску бронзу у дублу са Европског првенства у Острави. Када је са свега 14 година и дефинитивно променио град, прешао у Београд, стонитенис је истовремено био обавеза и кутак сигурности.
-Знао сам да је за успех неопходно много одрицања, увек говорим како сам уторком и четвртком, од 14 до 18 година читав дан проводио у сали. Уколико немам тренинг, рекет је свеједно у руци и тражим начин да напредујем. Тако сам чувао осећај.
Пут градимо сами, међутим неке прилике се често указују, а неке само једном. Када је кроз контакт нашег тренера у Немачкој Рада Марковића и тренера из Београда стигла информација о покретању центра у малом месту покрај Карлсруа, на самом прагу пунолетства, Маринковић је добио понуду да буде први који ће постати члан новоформираног стонотениског центра у једној од стонотениски најразвијенијих држава Европе.
-Брзо сам прихватио понуду, то је било испуњење дечачког сна, уз то решен да стони тенис буде моја животна преокупација. То мало место има клуб који наступа у Бундеслиги, а недавно је остварио невероватан успех освајањем Купа Немачке. За нас је то градић, а за услове Немачке реч је о селу. Ту сам се сусрео са новим нивоом професионализма. Уобичајен дан је устајање рано и припрема за тренинг у девет часова, два сата стоног тениса, потом 45 минута теретане, три сата паузе за одмор, ручак и поново тренинг од два и по, три сата и тако четири године. Као и сваки спорт.
Иако смо кроз историју имали добре резултате на највишем нивоу стоног тениса, овај спорт је увек остао популарна рекреација, али не баш популаран спорт за гледаоце, било уживо, било крај малих екрана или данас стримова.
Поен траје кратко и срж успеха је у менталној снази, концентрацији и добром кретању. Кинези су највећи мајстори и они увек кажу да стони тенис почива на четири ослонца: глава, глава, нога, глава, руке нема нигде
-Мени је овај спорт највећа љубав, али ево ја кажем да стони тенис није интересантан за гледање уколико га неко не познаје. Поен траје кратко и срж успеха је у менталној снази, концентрацији и добром кретању. Кинези су највећи мајстори и они увек кажу да стони тенис почива на четири ослонца: глава, глава, нога, глава, руке нема нигде. Наравно увек стоји и проблем недовољне пропраћености, мањка спонзора. Постоје неки покушају да се отворе Центри, нешто смо успешнији у млађим категоријама жена, али у сениорима се тешко пробијамо, јер ту су доминанти Азијати.
Кина је светски центар стоног тениса, док је Немачка срце Европе за овај олимпијски спорт.
-Три спорта доминирају по популарности у Немачкој, то су фудбал, рукомет и стони тенис, а чуо сам да је стони тенис други. Њихову тобојку на отварању Олимпијских игара у Рију носио је Тимо Бол, њихов стонотениски репрезентативац. Посетиоци су упознали игру, пронашли су драж и у гледању, а клубови живе захваљујући рекреативцима, чланаринама, то је невероватран ниво привржености. Код њих се у раном детињству селектује неколико хиљада деце, временом се на различит начин прави селекција и добију неколико играча, али врхунског ранга.
Кроз каријеру га носи љубав према спорту, а како га је пауза услед епидемиолошке ситуације вратила у Србију, упија позитивну енергију кроз рад са члановима Стонотенсиког клуба за особе са инвалидитетом „Мачва“. Вратио се кући Никола и чека одлуку тамошњег савеза о наставку првенства. Уколико буде настављено, биће адут „Кајзерслаутерна“, а у међувремену се труди да залечи повреду рамена и полако прави кораке у тренерској каријери. То је садашњост Маринковића, док ће време бити показатељ будућности.
-Када је тата покренуо клуб, био сам један од првих чланова. Напредовао сам, но преокрет се догодио када сам после три године у Новом Саду освојио Новогодишњи турнир где су окупљени били сви најбољи играчи различитог узраста из више европских држава. Приметили су ме из Београда, са 12 година сам потписао за Стонотениску академију „Коцић“ (СТАК) – евоцира ране успомене Никола Маринковић, један од најбољих стонотенисера Србије.
Стручност и напоран рад
Далеко је Србија од велике сцене, а пут до ње је вербално једоставан, у пракси тражи много.
-Неопходан је бар један Стонотениски центар у Србији где ће најбољи радити уз плаћено школовање, смештај, храну. Потребно је шест сати рада и оно што је Каракашевић рекао, тренер из Кине, дакле врхунски стручњак и напоран рад. Професионални турнири су пут, но велика су средства потребна и играчи код нас нису финансијски у могућности да наступе.
Континуитет успеха је брзо успоставио. Освајао је седам државних титула у свим узрасним категоријама, шампион Балкана до 18 и до 21 годину у појединачној категорији и европску бронзу у дублу са Европског првенства у Острави. Када је са свега 14 година и дефинитивно променио град, прешао у Београд, стонитенис је истовремено био обавеза и кутак сигурности.
-Знао сам да је за успех неопходно много одрицања, увек говорим како сам уторком и четвртком, од 14 до 18 година читав дан проводио у сали. Уколико немам тренинг, рекет је свеједно у руци и тражим начин да напредујем. Тако сам чувао осећај.
Пут градимо сами, међутим неке прилике се често указују, а неке само једном. Када је кроз контакт нашег тренера у Немачкој Рада Марковића и тренера из Београда стигла информација о покретању центра у малом месту покрај Карлсруа, на самом прагу пунолетства, Маринковић је добио понуду да буде први који ће постати члан новоформираног стонотениског центра у једној од стонотениски најразвијенијих држава Европе.
-Брзо сам прихватио понуду, то је било испуњење дечачког сна, уз то решен да стони тенис буде моја животна преокупација. То мало место има клуб који наступа у Бундеслиги, а недавно је остварио невероватан успех освајањем Купа Немачке. За нас је то градић, а за услове Немачке реч је о селу. Ту сам се сусрео са новим нивоом професионализма. Уобичајен дан је устајање рано и припрема за тренинг у девет часова, два сата стоног тениса, потом 45 минута теретане, три сата паузе за одмор, ручак и поново тренинг од два и по, три сата и тако четири године. Као и сваки спорт.
Иако смо кроз историју имали добре резултате на највишем нивоу стоног тениса, овај спорт је увек остао популарна рекреација, али не баш популаран спорт за гледаоце, било уживо, било крај малих екрана или данас стримова.
-Мени је овај спорт највећа љубав, али ево ја кажем да стони тенис није интересантан за гледање уколико га неко не познаје. Поен траје кратко и срж успеха је у менталној снази, концентрацији и добром кретању. Кинези су највећи мајстори и они увек кажу да стони тенис почива на четири ослонца: глава, глава, нога, глава, руке нема нигде. Наравно увек стоји и проблем недовољне пропраћености, мањка спонзора. Постоје неки покушају да се отворе Центри, нешто смо успешнији у млађим категоријама жена, али у сениорима се тешко пробијамо, јер ту су доминанти Азијати.
Кина је светски центар стоног тениса, док је Немачка срце Европе за овај олимпијски спорт.
-Три спорта доминирају по популарности у Немачкој, то су фудбал, рукомет и стони тенис, а чуо сам да је стони тенис други. Њихову тобојку на отварању Олимпијских игара у Рију носио је Тимо Бол, њихов стонотениски репрезентативац. Посетиоци су упознали игру, пронашли су драж и у гледању, а клубови живе захваљујући рекреативцима, чланаринама, то је невероватран ниво привржености. Код њих се у раном детињству селектује неколико хиљада деце, временом се на различит начин прави селекција и добију неколико играча, али врхунског ранга.
Кроз каријеру га носи љубав према спорту, а како га је пауза услед епидемиолошке ситуације вратила у Србију, упија позитивну енергију кроз рад са члановима Стонотенсиког клуба за особе са инвалидитетом „Мачва“. Вратио се кући Никола и чека одлуку тамошњег савеза о наставку првенства. Уколико буде настављено, биће адут „Кајзерслаутерна“, а у међувремену се труди да залечи повреду рамена и полако прави кораке у тренерској каријери. То је садашњост Маринковића, док ће време бити показатељ будућности.
Д. Благојевић
Најновији број
25. април 2024.
