МОЈ СТАВ: ГОДИНУ ДАНА КОРОНЕ У ЖИВОТУ МЛАДИХ
Живот преко камера
Прваци још увек нису упознали половину својих другара а матуранти можда неће моћи да проведу последње средњошколске дане са целим одељењем. Ова генерација је ускраћена и успомена са матурске екскурзије којих се сви радо сећају и често их препричавају
Навршило се годину дана од почетка пандемије корона вируса. Нико од нас није очекивао да ће све ово овако дуго трајати, а сада, 12 месеци касније, имамо утисак да је крај пандемије све даљи.
Година за нама донела је много проблема – политичари су се изгубили у својим неистинама и покушајима да раде у своју корист, многи су остали без посла, студенти се вратили кући, ђаци прешли на „онлајн“ наставу и изгубили могућност правог образовања. Наравно, ту је и економска криза, оштећено ментално здравље и уништен социјални живот. Да, и он је јако битан!
ГОДИНА ПРОЂЕ
Од марта 2020.сведоци смо низа мера које су донете. Неких логичних, неких и не баш. Били смо потпуно затворени, па пуштени. Школе су мало радиле, мало не. Кафићи су у једном тренутку били „најбезбедније место“ док су у другом били легло заразе. Ни наши љубимци нису били поштеђени. И они су имали одређено време у ком су смели да буду изведени из стана за време полицијског часа. Баке и деке су имали потпуну забрану кретања.
Годину дана касније ми још увек не знамо шта је заправо овај вирус! Појављују се нови сојеви, крећу нови пикови, другог, трећег таласа, престали смо и да бројимо.
Скраћење радног времена донело је много полемике међу људима, највише младима. Не можемо а да се не запитамо – зар корона вирус напада тек после 20.00 часова а до тада можемо нормално да се крећемо? Како је решење да млади имају мање времена за дружење а самим тим их буде већи број на истом месту?
Наравно, ту је и забрана пуштања музике преко озвучења јер – људи гласније причају и вирус се брже преноси!(?)
ОБРАЗОВАЊЕ
Пандемија је утицала на све, а највише рекло би се, на образовање. Проглашењем ванредног стања, ученици и студенти прешли су на онлајн наставу. Часови су држани преко камере, слат је материјал, скрипте, видео записи – сваки професор/наставник имао је свој начин преношења знања. Сви ћемо се сложити да је ово најгора ствар која се десила за време пандемије јер су млади ускраћени нечега што им је најпотребније – образовања.
Тешко је пренети знање путем камере. Посебно када су у питању предмети за које је потребна „жива реч и слика“ попут математике, хемије.
Враћањем у школске клупе, комбинованим системом наставе, донете су и нове мере. Ученици у клупама седе сами, маске су обавезне за време боравка у школи. Мали и велики одмори више не представљају тренутке дружења са другарима већ још један прекршај – јер је окупљање забрањено за време малих и великих одмора. Заједничко играње кошарке, фудбала и одбојке на физичком које је представљало један од ретких тренутака опуштања и релаксације за време наставе сада је замењено тихим шетањем кроз парк.
Прваци још увек нису упознали половину својих другара а матуранти можда неће моћи да проведу последње средњошколске дане са целим одељењем. Ова генерација је ускраћена и успомена са матурске екскурзије којих се сви радо сећају и често их препричавају.
МЕНТАЛНО ЗДРАВЉЕ
Година за нама утицала је и на ментално здравље и повећање депресије међу младима. Поред страха за здравље, већи проблем изазвала је социјална дистанца. Свака млада особа се бар у једном тренутку осетила усамљено и изоловано. Држава младе није поштедела ни осуде – били су главни кривци за ширење заразе. Забрањени су им изласци, спортска дешавања, прославе, све оно што представља битне ствари у животу младе особе. Али не смемо заборавити да су они упркос свему у најтежим тренуцима помагали угроженима кроз волонтерски рад, па чак и одласком у куповину за наше најстарије суграђанине.
Број самоубиства се повећава, депресивних људи је све више а чини се као да је то небитна ствар и коју нико не обраћа пажњу. Поред тога што се трудимо да нам физичко стање буде добро морамо обратити пажњу и на ментално.
Година за нама донела је много проблема – политичари су се изгубили у својим неистинама и покушајима да раде у своју корист, многи су остали без посла, студенти се вратили кући, ђаци прешли на „онлајн“ наставу и изгубили могућност правог образовања. Наравно, ту је и економска криза, оштећено ментално здравље и уништен социјални живот. Да, и он је јако битан!
ГОДИНА ПРОЂЕ
Од марта 2020.сведоци смо низа мера које су донете. Неких логичних, неких и не баш. Били смо потпуно затворени, па пуштени. Школе су мало радиле, мало не. Кафићи су у једном тренутку били „најбезбедније место“ док су у другом били легло заразе. Ни наши љубимци нису били поштеђени. И они су имали одређено време у ком су смели да буду изведени из стана за време полицијског часа. Баке и деке су имали потпуну забрану кретања.
Годину дана касније ми још увек не знамо шта је заправо овај вирус! Појављују се нови сојеви, крећу нови пикови, другог, трећег таласа, престали смо и да бројимо.
Скраћење радног времена донело је много полемике међу људима, највише младима. Не можемо а да се не запитамо – зар корона вирус напада тек после 20.00 часова а до тада можемо нормално да се крећемо? Како је решење да млади имају мање времена за дружење а самим тим их буде већи број на истом месту?
Наравно, ту је и забрана пуштања музике преко озвучења јер – људи гласније причају и вирус се брже преноси!(?)
Забрањени су им изласци, спортска дешавања, прославе, све оно што представља битне ствари у животу младе особе
ОБРАЗОВАЊЕ
Пандемија је утицала на све, а највише рекло би се, на образовање. Проглашењем ванредног стања, ученици и студенти прешли су на онлајн наставу. Часови су држани преко камере, слат је материјал, скрипте, видео записи – сваки професор/наставник имао је свој начин преношења знања. Сви ћемо се сложити да је ово најгора ствар која се десила за време пандемије јер су млади ускраћени нечега што им је најпотребније – образовања.
Тешко је пренети знање путем камере. Посебно када су у питању предмети за које је потребна „жива реч и слика“ попут математике, хемије.
Враћањем у школске клупе, комбинованим системом наставе, донете су и нове мере. Ученици у клупама седе сами, маске су обавезне за време боравка у школи. Мали и велики одмори више не представљају тренутке дружења са другарима већ још један прекршај – јер је окупљање забрањено за време малих и великих одмора. Заједничко играње кошарке, фудбала и одбојке на физичком које је представљало један од ретких тренутака опуштања и релаксације за време наставе сада је замењено тихим шетањем кроз парк.
Прваци још увек нису упознали половину својих другара а матуранти можда неће моћи да проведу последње средњошколске дане са целим одељењем. Ова генерација је ускраћена и успомена са матурске екскурзије којих се сви радо сећају и често их препричавају.
МЕНТАЛНО ЗДРАВЉЕ
Година за нама утицала је и на ментално здравље и повећање депресије међу младима. Поред страха за здравље, већи проблем изазвала је социјална дистанца. Свака млада особа се бар у једном тренутку осетила усамљено и изоловано. Држава младе није поштедела ни осуде – били су главни кривци за ширење заразе. Забрањени су им изласци, спортска дешавања, прославе, све оно што представља битне ствари у животу младе особе. Али не смемо заборавити да су они упркос свему у најтежим тренуцима помагали угроженима кроз волонтерски рад, па чак и одласком у куповину за наше најстарије суграђанине.
Број самоубиства се повећава, депресивних људи је све више а чини се као да је то небитна ствар и коју нико не обраћа пажњу. Поред тога што се трудимо да нам физичко стање буде добро морамо обратити пажњу и на ментално.
Ж.Пантелић
Најновији број
18. април 2024.
