Мозгу треба послати сигнал задовољства

Професорка Мирјана Неговановић рођена је Шапчанка. Основну школу „Јанко Веселиновић“ и средњу Медицинску школу „Др Андра Јовановић“ завршила је као вуковац. Када је дипломирала је на Медицинском факултету у Београду, једно време је радила као лекар. Каже да је медицина лепа, али и захтевна наука - Ако се упустиш у те воде, онда треба да пливаш жестоко.

Када јој се указала прилика да ради као професор анатомије у Медицинској школи, одлучила је да прихвати изазов. Од тада је прошло седамнаест година.

За наш лист каже да је испуњава рад са децом, размена енергије са младима, од којих неки не схватају њене захтеве и доследност у настави, али су захвални када постану одрасли, зрели људи. Онда дођу да се похвале својим десеткама, успесима, докторатима, што је чини задовољном.
Последњих десет година одважила се да води ученике на такмичења. Њена деца, како их зове, освојила су у протеклој деценији пет републичких награда.

Прошле године били су први у Србији.

ХРАНА ДЕЛУЈЕ НА ДЕПРЕСИЈУ
„Постоји храна која садржи аминокиселину, која се у нашем организму претвара у серотонин, хормон среће. То су: банана, вишња, овас, домаћи орах, јаја, риба, ћуретина, пилетина... Јака је веза између начина исхране и менталног здравља. Када неправилно једу, много енергије се троши на варење хране. Та потрошена енергија, уз свакодневне стресове, исцрпи човека. Ако не може да се свари, пакује се у џепове по цревима и оптерећује тело. Људи се жале на тромост, пад енергије, мрзовољу, црне мисли, а то може да буде управо због погрешне исхране.“

Пре неколико година, стицајем околности, пре свега личних, почела је да се бави нутриционизмом. Када су њени синови почели активно да се баве спортом, приметила је да су збуњени по питању исхране, да не знају шта би требало да једу пре, а шта после тренинга, како да надокнаде енергију, да појачају мишићну масу... Такође, мајка јој се озбиљно разболела, што је био додатни мотив да се заинтересује за храну која лечи. Почела је да чита литературу, трагајући за одговорима.

Када је видела да њена лична истраживања дају сјајне резултате, одлучила је да заврши едукацију на Purity академији, да би комлетирала своје знање. Онда су почели да јој долазе пријатељи по савете, другари њене деце, мамине пријатељице. Једни су хтели да смршају, други да се угоје, неки да реше здравствене изазове.

Тако се упустила у авантуру коју је у међувремену заволела. Задовољна је када јој дођу људи на контролу са одличним резултатима, што се углавном дешава. Дајући савете и препоруке, наступа топло и љубазно и труди се да увек буде на располагању за помоћ и додатну консултацију, али подвлачи да не постоји чаробни штапић, да је најважније да се човек сам са собом договори.

БЕЗ РИГИДНОСТИ
„Свима који долазе на консултације кажем да не треба заувек да се одрекну свега. Тек тада је човек жељан. Ако вам се нешто једе, поједите, али не често. На крају, одредите један дан себи када ћете појести колач, или кобасицу, сладолед, кајмак, или чварке. Али, то је један дан и више не. Ништа не треба да буде ригидно.“

УЗ ЛИМУНАДУ
У пријатном простору у Преком шору, разговарали смо са професорком Неговановић.

У последње време, много се говори о здравим стиловима живота. Оне које то некада није занимало, почиње да интересује. Шта претпоставља здрава, избалансирана исхрана?
- Постоји заблуда у вези са здравом и правилном исхраном. Оно што је здраво, не мора увек да буде и правилно. На пример, здраво је воће, поврће, риба..., али правилна исхрана подразумева и исправно комбиновање намирница. Пре свега, важно је порекло хране. Зато саветујем свима да воде рачуна шта и где купују и да добро прочитају етикете на намирницама. Потом, храну би требало правилно искомбиновати, поштовати сатницу и кориговати њену количину.

Звучи као да нема великих одрицања?
- Заиста нема. Једе се храна коју иначе једемо, биљног и животињског порекла. Једино искључујем шећер и бело брашно, саветујем овсено, просено, хељдино, ражано, кукурузно брашно... Важно је да постоји ритам, да се испоштује време када организам сам тражи да обнови своју енергију, али не чоколадом, него неком воћком, чашом лимунаде, бадемом... Наравно да постоје изузеци и то је психолошки оправдано. Понекад и ја поједем чоколаду, сладолед, или кајмак, али ретко. Немам више потребу за неким намирницама, организам се сам одвикао од њих.

Фото: "Глас Подриња"

Променио се укус?
- Да, на површини језика налазе се рецептори укуса који, уколико их не хранимо појачивачима укуса, односно хемијом, временом атрофирају и региструју друге, природније укусе као што је укус воћа, парадајза, зелене салате, краставца, неког куваног јела, белог пилећег меса, рибе... Ти рецептори се гасе и човек више нема потребу да једе оно што је навикао, ослобађа се зависности. Људе посаветујем шта и када треба да једу за доручак, након три до четири сата воће, како да га комбинују, шта да ручају (на пример месо и поврће, уз огромну порцију сирове салате), потом следи поподневна ужина, па вечера бар 3 до 4 сата пре одласка на спавање... Увек упозорим да се првих седам дана организам навикава на нов режим рада. После тога, како време одмиче, све се више навикава, снабдевен је свим што му је потребно и не тражи ништа додатно. Након 2 до 3 недеље, највише месец дана, човек нема потребу за слаткишима, брзом храном, грицкалицама, слаткишима...

Ако нешто радиш, ради како треба, или немој уопште да радиш

Свако је универзум за себе што значи да се подразумева индивидуални третман?
- Тако је. Не може бити исти јеловник за дете од пет година које има дијабетес и за особу од тридесет која се спрема за дијализу, за особу која је у депресији, за младе спортисте, или за неког ко је у педесетим па хоће да очува мишићну масу и кондицију. Правим индивидуалне јеловнике. Што се тиче састава, они су идентични. У сваком мом јеловнику на дневном нивоу постоји све оно што организму треба: довољно витамина, минерала, протеина, масти, скроба, али је сатница, комбинација и количина различита.

Који је био први велики успех?
- Мој рођени брат који је пре четири године имао 126, а успео је да смрша 36 килограма. Дошао је тада код мене са пуном кесом лекова. Договорили смо се да слуша мене 3 до 6 месеци, да лекове остави по страни, па да видимо резултате. Рекла сам му: „Ако ништа не буде, лако ћеш се вратити на своју терапију“. Ишла сам на све или ништа.

Чињеница да сте лекар даје Вам сигурност?
- Истина. Брат ме је послушао и јако је поносан на себе. Сада одржава свој статус, сасвим нормално живи и ради, здрав је човек, а лековима је истекао рок употребе. Пожелео је да се бави спортом. С обзиром да се ближи педесетој, саветовала сам му пливање, вожњу бицикла, шетњу... Људи који нису били активни спористи, не би требало да иду на јаке кардио тренинге у педесетим годинама. То може да оптерети срце, крвоток. Умереност је јако важна.

ХРАНУ МЕРИМ ШАКОМ
„Не мерим ништа на граме, јер је психолошки прихватљивије мерење дланом. Парче хлеба величине раширене шаке, шака ораха, шака бадема, две спојене шаке воћа или куваног јела и то је сасвим довољно. Треба избацити пржено, поховано, куповно, грицкалице слане и слатке, касне оброке, бели хлеб, рафинисани шећер.“

Да ли су Вас синови послушали?
- Млађи син је студент друге године ДИФ-а. Играо је кошарку и због погрешног начина исхране имао је много повреда, тренинзи су му били напорни... Када је уписао ДИФ, почео је више да се интересује за режим живота успешног спортисте. Правилно се храни, одмара, тренира како треба и све је кренуло набоље. Када је мој старији син који је гурман, мало кориговао исхрану (не треба комбиновати месо са кромпиром, хлебом и пиринчем), скинуо је око 8 килограма, боља му је кондиција и енергија, задовољнији је. Он је апсолвент на Пољопривредном факултету, на смеру прехрамбена технологија. Када је у Београду, храни се у мензи, али води рачуна. Није се потпуно одрекао својих задовољстава, само их је исконтролисао. Морам да нагласим да није само исхрана важна, него и одмор, физичка активност, мир са самим собом. Није фраза рећи да већина тога потиче из главе.

Недавно сте учествовали у радионици Менопауза – моје најбоље године.
Шта бисте поручили нашим читатељкама у најбољим годинама?
- Менопауза је период великих турбуленција у животу сваке жене. Тада се дешавају велике хормонске, психолошке и метаболичке промене. Све је то једноставно решиво коригањем исхране, начина живота и личних ставова. Требало би достојанствено старити, али и сачувати жар, жељу за животом.
Аминокиселина триптофан се у нашем организму претвара у серотонин, а налази се у риби, ћуретини, пилетини, овсу, ораху, банани и вишњи. То су намирнице које садрже највише триптофана. Затим, требало би више јести сировог поврћа. То је храна која изазива осећај ситости. Влакна из сировог поврћа испуне простор у желуцу и нема осећаја глади када поједемо огромну порцију салате са парчетом меса величине длана.

Шта бисте поручили младима?
- Млади имају многе заблуде у вези са исхраном па су нам девојчице или претерано гојазне, или превише мршаве. Када хоће да смршају, падају у несвест, лоша им је концентрација, поспане су, бледе... Праве велике грешке пратећи „иконе лепоте“ на друштвеним мрежама које имају фотошопиране фотографије. Дечаци који се баве спортом, много користе суплементе. Нисам за додатке исхрани, зато што се добијају на вештачки начин. Нема потребе за хемијом. Они треба да унесу довољно калијума кога има у бананама, кајсијама, парадајзу, потом магнезијума, калцијума, цинка из коштуњавог воћа: бадех, орах, лешник. Две шаке бадема пуне су калцијума и протеина. Две шаке сунцокрета: цинк и протеини. Мишићи се граде временом.

Шта смо заборавили да кажемо?
- Људима саветујем да избегавају готове производе зато што је жвакање важно, мозгу треба десет минута да схвати да смо сити. То је процес који траје, у оброку се ужива полако јер се тако активирају медијатори који постепено шаљу сигнал мозгу. Треба неговати рецепторе и послати мозгу сигнал задовољства.

Породица Неговановић се правилно храни, супруг Горан са којим је у браку 25 година и синови, Михајло и Младен.