Угоститељ старог кова

-Угоститељство је занат заснован на правилима и бонтону, а суштина је у поштовању према гостима. Зна се како се прилази госту, на који начин се комуницира, како се служи, како поставља сто, сваки детаљ – вели чика Стеван Гавриловић, познатији као Стева Зец. код којег се године осликавају у боји косе, али не у приступу послу, држању и принципима од који не одступа. Сваког радног дана, без изузетка, госте дочекује у кошуљи, кравати, прслуку, црним панталонама.

-То је униформа угоститеља и она указује на поштовање госта. Све о чему говорим требало би да буде логично у било којем објетку, међутим људи се изненаде увек.

Снек бар код Стеве Зеца сведочио је бројним променама у познатој шабачкој улици Поп Лукиној, а кроз све деценије сачувао је сјај традиције у аури непролазних вредности са патином давних, увек бољих дана. Занат је Стева, најдуговечнији шабачки угоститељ, учио у Шапцу кроз средњу, а потом у Лозници у Вишој угоститељској. Био је то пут ка сопственом приходу некога ко је са још петоро браће и сестара, родитељима и снахом стасавао у две просторије.

Како ме је професор учио
Представљао је предузеће „Сава“ на такмичењу угоститеља у Суботици. У тиму је био са колегом из Београда. Задатак постављање банкет стола за кинеске госте. Освојили су друго место. Једини проблем је била превисока декорација, тако је оценила комисија где се налазио и Стевин професор. „Урадио сам све како ме је учио професор“, прокоментарисао је Стеван образложење једног члана комисије.

-Отац је са супругом и петоро деце, до ‘49 живео у Срему, селу Брестач. Желео је да дође у Шабац. У кафани „Шаран“ код познаника се распитивао да ли неко продаје кућу. Мислио је како га срећа прати када је пронашао једног међу гостима. У понуди право мало домаћинство. Све је договорио отац, дао новац и кренуо пут села по породицу. Стигли су возом да би схватили како је већи део продатог национализован. Отац је био побожан човек, никога није преварио и веровао је да неће никада ни бити жртва преваре, међутим.... међутим, добио је две просторије и то је све...

Фото: "Глас Подриња"

Светлост дана Стеван је угледао наредне, 1950. године. Детињство је било мали освајачки поход. Фабрика „Зорка“ је јачала, запошљавала све више људи, део њих је и живео управо у национализованим домовима, по собама. Убрзо је почела градња радничких насеља. Како радници напусте собе и нико други не дође, преостале породице добију право на њих.

Убрзо по стицању дипломе угоститеља Стева је позван у Богатић, у новоотворени хотел, где ради до одласка у ЈНА 1969. Одмах по повратку, на препоруку колегинице која је већ радила у Швајцарској, добио је позив да и сам пође подно Алпа.

- Све је било посредством амбасаде. Имао сам младалачки велика очекивања. Вратио сам се након неколико месеци, немам проблем са придикама када грешим, али не волим критику због критике, имао сам баш таквог послодавца.

Стева – национална класа
Осим што је радио у Фимлском граду, знањем је привукао Стева и пажњу још некога. Добио је поверење да служи на свадби Бана Митровића Флојда и Шиље, Мошине ћерке. Немојте бити збуњени, да, говоримо о филму „Национална класа“. Стева је онај послужитељ на свадби у завршници филма, у тренутку здравице Рада Марковића.

Повратак у Југу отворио је врата за 12 незаборавних београдских година. Урамљене фотографије у садашњем локалу су атријум успомена из престоничких седмадесетих. Док зборимо о прошлости, посматрају нас очи Ненада Стекића и Мате Парлова управо у друштву чика Стеве, онда младића спремног да вредно ради и напредује. Прво радно место у Београду било је у Спортском центру „Кошутњак“, месту припрема највећих спортиста бивше државе. Уследио је убрзо прелазак у ексклузивни ресторан „Кошутњак“ у Филмском граду, потом запослење у центру града, хотелу „Ташмајдан“ у време када су ту почињали онда неафирмисана певачица Лепа Брена и пратећи „Слатки грех“. На концу стиже и у ресторан „Београђанка“, најексклузивнији у Београду тог доба.

-Сви ресторани су припадали предузећу „Стадион“ где сам радио. Изузетно ме је ценио мој шеф Расим Латовић из Сјенице и где год га преместе он инсистира да пођем са њим. У Београђанки је свирао оркестар који је пратио Ђорђа Марјановића у Совјетском савезу, гостовали су нам Никола Караклајић, Миле Богдановић, Нина Спирова, Лео Мартин, Драган Стојнић, приређиване су осим забавних вечери и модне ревије. Била је ствар престижа бити у „Београђанки“.

Фото: "Глас Подриња"

„Стадиону“ је припадао и Сава Центар када је затворен и Стева је један од оних који су позвани да служе на 11. конгресу СКЈ, јуна 1978, последњем на коме је присуствовао Јосип Броз. Имао је привилегију недуго потом да служи и у клубу дипломата где су долазили најзначајнија имена.

-Служио сам све министре света, дипломате, био сам део послуге на опроштајном банкету ирачког амбасадора, радио у клубу дипломата, тамо слушао Сенку и Зафира Хаџиманова.

Уз сјај и гламур који је био око њега у радним сатима, волео је наш суграђанин и ноћни живот престонице. Стекао је познанства са Томом Здравковићем, Силваном Арменулић, Миканом Поповићем и др. Живот у Београду је имао и тамнијих нијанси.

Фото: "Глас Подриња"

-Изнајмљивали смо стан, двоје мале деце, супруга и ја. Четири стана смо променили, зарада је добра на послу, али се не може од ње уштедети за свој стан. Неколико пута сам био близу да добијем од предузећа стамбени простор, међутим нисам.

Док је стамбена комисија „Стадиона“ бодовала, на месту где је Стева одрастао, један локал био празан већ две године. Некадашњи депо Историјског архива измештен је када се и ова установа преселила на место где се и данас налази. Брат је предложио јунаку наше приче да дође кући и ту отвори свој ресторан.

-Знао сам како изгледа простор, имао идеју уређење, али ми је све деловало нестварно, тај новац нисам имао. Вагао сам дуго, да сам добио стан можда бих остао, али како нисам, одлучио сам да се вратим и не жалим. Уколико бих радио, вероватно бих био код ко зна каквог власника, овако сам нашао свој мир.
Следеће године биће 40 лета како води свој ресторан у родном граду. Опстао је кроз све деценије, сачувао аутентичност ентеријера карираних стољњака, шанка, уграђеног роштиља где гост види како се његова храна припема. Сваки кутак има своју причу.

Фото: "Глас Подриња"

- Године чине своје и ја заборављам људе, али гости не заборављају мене. Долазе из целе бивше државе и причају како су овде јели ћевапе, уживали још пре рата, кога год је пут водио у Шабац. Остао сам у сећању по добром и већег комплимента од тога нема. Сећам се како ме је звао човек из Босне да резервише сто. Ћерка дипломирала у Америци, сетила се да су код мене често свраћали када је студирала у Новом Саду, а отац долазио по њу и онда на пола пута скрену с моста у Поп Лукину да вечерају. Инсистирала ћерка да овде прославе, донела и диплому да покаже. Људи из Босне су специфични, када заволе неки објекат, он им је као дом.

Прошло је 40 година, век угоститељства чика Стеве већ је ушао у другу поливину, године пролазе и нека их, то им је посао...

-Не такмичим се било с ким. Прославе, испраћаји, дружења су највећи извор прихода. Никада нисам имао раднике, увек сам радио сам уз потпору породице, то је олакшало опстанак. Никога нисам видео да незадовољан излази на врата и то је мој мир. Док траје траје, док ме здравље служи бићу ту.