МУЗИЧАР МИЛЕНКО БОЖИЋ ДОБИО ПРИЗНАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ УМЕТНИКА
Живот, за мене је хармоника
Устајао сам у пет ујутру. Будио ме је радио, песма Једној жени Златка Манојловића. Та песма ми је остала у памћењу за цео живот. Одслушао бих је и онда учио до седам, пола осам, док не кренем у школу. Поподне сам ишао на часове у Музичку школу. Кад би ме заболела глава од напора, узимао бих хармонику у руке и бол је престајао. Онда сам настављао даље да учим. Тада нисам знао за музикотерапију, али сам схватио да то лечи моју душу и да хоћу тиме да се бавим
Шапчанин Миленко Божић недавно је добио највише признање националног естрадно-музичког уметника Србије, које додељује Савез естрадно-музичких уметника Србије (СЕМУС).
Познат као дугогодишњи борац за очување националне културе и традиције, залагао се за очување српског православног духа и вере. Током деценија учествовао је на великом броју пројеката у сарадњи са Српском православном црквом, а као круна свега су три пројекта са народним песмама на којима је био аутор, аранжер и копродуцент, а који су промовисале српство и православље. Прва касета „Само слога Србина спасава“ коју је, поводом шест векова од Боја на Косову, објавила ИК “ Глас Цркве“ продата је у рекордном тиражу од милион и триста хиљада примерака, који ни до данас није оборен.
ФЕСТИВАЛИ И НАГРАДЕ Поред рада на очувању националних вредности, важан део Божићеве каријере представља и ауторски рад. Своје композиције увек је радио у духу српске традиционалне музике, трудећи се да настави ауторску нит коју вековима преносе композитори са овог поднебља. Током деценија ауторског рада његове композиције изводили су готово сви највећи извођачи са ових простора. Добтиник је бројних награда са свих највећих фестивала народне музике у нашој земљи: на Златибору, у Врњачкој Бањи, „Драгиша Недовић“ у Крагујевцу, Колубарско посело, Таково пева, Михољско лето, Млава пева јулу, и многим другим. Награде које издваја су ЕСТРАДНО-МУЗИЧКА НАГРАДА СРБИЈЕ , у знак признањаза унапређење естрадно-музичке уметности, као и ПОВЕЉА за изузетан допринос развоју естрадно-уметничке делатности.
Куриозитет, који мало ко зна, је да се на његову иницијативу на касети нашла песма „Боже правде“, која је данас Химна Републике Србије. Изворни текст је још у 19. веку написао Јован Ђорђевић, а компоновао Даворин Јенко. Више пута је мењана, а од 2000. Божићева верзија за коју је урадио аранжман и продукцију постала је званична Химна Србије. Оно што је изузетно у овој причи је да се он одрекао вишемилионског хонорара у сврху изградње Храма Светог Саве на Врачару, за шта га је блаженопочивши Патријарх Герман наградио Граматом као великог добрототвора Храма Светог Саве. То сматра својим највећим признањем.
Фото: "Глас Подриња"
Рођен је у Шапцу 1958 године. Цео живот провео је у музици, чувајући од заборава изворни, народни мелос. Имао је нешто више од четири године када је у његов живот ушла хармоника.
ИСПОД КАЈСИЈЕ „Сећам се како сам испод огромне кајсије у мом дворишту, где су моји другари играли фудбал, вежбао хармонику од осам ујутру до осам увече. Правио сам паузу само за да бих јео. На капији би се окупио народа који је слушао како свирам. Када сам, много година касније, отишао код другара на свадбу на Јевремовцу да свирам, прилази ми Столе и каже: „Е, колико сам пута закаснио у школу због тебе... Ишао сам у Техничку школу из Јевремовца и пролазио поред твоје куће и станем да слушам како свираш испод кајсије, заборавим на време и закасним у школу“.
- Мој отац је свирао хармонику док се није оженио. Онда је мајка рекла: „Или ја, или хармоника“. Волео је мајку и определио се за њу, а хармонику је чувао да поклони сину, ако га буде имао. Он ме је учио да свирам. У трећем разреду Основне, уписао сам се у Музичку школу. Када сам завршио осми разред, он ме је уписао у Музичку гиманизју у Београду, коју сам напустио после деветнаест дана. Цео мој свет био је у Шапцу. Нисам рекао родитељима, вратио сам се из Београда у Шабац и уписао у Шабачку гимназију. Вуковац у основној, одличан у Гимназији, уписао је и средњу Музичку у Шапцу. Учио је, „тезгарио“ од шеснаесте са Бором Спужићем Кваком, неуморно вежбао и тренирао рукомет. Нечег се морао одрећи.
Фото: "Глас Подриња"
- Устајао сам у пет ујутру. Будио ме је радио, песма Једној жени Златка Манојловића. Та песма ми је остала у памћењу за цео живот. Одслушао бих је и онда учио до седам, пола осам, док не кренем у школу. Поподне сам ишао на часове у Музичку школу. Кад би ме заболела глава од напора, узимао бих хармонику у руке и бол је престајао. Онда сам настављао даље да учим. Тада нисам знао за музикотерапију, али сам схватио да то лечи моју душу и да хоћу тиме да се бавим.
Било је напорно, али је завршио обе школе. Рукомета је морао да се одрекне, иако му је и данас жао. Ипак, свестан да није могао физички све да постигне, наставио је рекреативно да се бави спортом, највише кошарком.
АНЕГДОТА СА ЧИКА АЦОМ „Осамдесете године, Веља Милошевић, који је много утицао на моју каријеру, рекао ми је: „У понедељак долазим по тебе. Понеси хармонику, идемо у РТС“. Ја дођем, а тамо између 350 и 400 хармоникаша. Тада сам упознао Доцу Иванковића, музичког уредника. Од свих, изабрао је мене. Свирали смо цео дан. Онда ме је послао код Александра Радојичића, најбољег тонског сниматеља у бившој Југославији. Када сам први пут радио са њим, рекао ми је: „Срце моје, иди донеси две кафе и две ракије, чика Аца ће ово да намести, а теби ако нешто фали, ти реци“. Вратим, се, мало појачам гитару, померим ритам секцију и видим да сам погрешио. Кажем му: „Чика Ацо, идем ја да донесем још две ракије, а Ви вратите ово како је било“. Много сам од њега научио.“
Иако је већ у шеснаестој почео професионално да се бави музиком, прве веће успехе остварио је у осамнаестој, када је добио прилику да, као солиста, уради трајне снимке за Радио Београд.
- Желео бих да напоменем да се трајни снимци раде управо како би се очувала српска култура и традиција и да би музика као део културног идентитета наставила да живи у духу нашег народа. Овај тренутак уједно представља и прекретницу у мојој каријери, јер се од тада посвећујем борби за очување националне културе, која траје до дана данашњег. Велика ми је част и лична сатисфакција што сам за Радио Београд као екстерни сарадник за протеклих 45 година урадио огроман број трајних снимака. Једно време радио је са АНАБЕ, пратећим бендом Ане Бекуте. Онда се у његовом животу појавио Веља Милошевић, што је резултирало Распеваном јесени, по којој је Шабац био препознатљив и која је трајала двадесет четири године.
Фото: "Глас Подриња"
ДА СЕ НЕ СКРНАВИ МУЗИКА Последњих 35 година председник је Естрадно-уметничког удружења Шабац. У неколико мандата био је потпредседник Савеза естрадно-музичких уметника Србије и Самосталног синдиката естрадних уметника и извођача Србије. Пре више од тридесет година учествовао је у оснивању Синдиката заједно са Драгишом Голубовићем, као и прикупљању средстава за његово оснивање. - Требало би да се донесе закон да се не сркнави музика, да не може све да прође. Мора да постоји селекција. Овде, у вашој медијској кући, својевремено су била три музичка уредника и, кад стигне плоча, преслушају је Сава Терзић, Мића Пантелић и Владимир Краставчевић. Није могло све да иде на радио. Међутим, сада раде људи који нису стручни и пушта се све и свашта. Није то само у музици тако.“
- Недавно сам срео Вељу који ми је рекао да би било добро да направимо бар једно музичко вече. После толико година, певачи памте како је било и волели би да се подсете. Свирао сам по целом свету, нигде није била таква организација.
Пропутовао је целу Европу и Америку. Каже да је највећи утисак на њега, као младог музичара, оставио музицирање у Паризу. Било му је несхватљиво да град живи 24 сата без престанка.
АНЕГДОТА ИЗ ПАРИЗА У једном локалу у Паризу, био је један човек који је био један од најбогатијих у Европи и једне ноћи, када је мало попио, власник ресторана му је рекао: „Време је да се иде, остао си сам“. Он пита: „Колико кошта овај ресторан“? Када му је газда одговорио: „Три милиона марака“, он је извадио чек, написао цифру и рекао му: „Изађи“.
- У локалу, где сам свирао, пришао ми је конобар и рекао да би један човек хтео да поприча нешто са мном. Испоставило се да је редитељ и да режира филм о гастарбајтерима у Француској. Допало му се то што сам радио и питао ме је да ли бих могао да радим музику за филм CHATEAUVALLON (Шатовалон) Пристао сам. „Када бисте могли да почнете“, питао ме је. Одговорио сам: „Сутра“. Он каже: „Ја сам озбиљан, господине. На то сам му рекао: „Зар ја Вама личим на неозбиљног човека?“
Након кратког договора, већ сутрадан започета је сарадња на филму, који је доживео велики успех на националним и интернационалним фестивалима, а потом прерастао у серију коју је емитовала француска национална телевизија Societe TELFRANCE.
43 ГОДИНЕ СА „ГЛАСОМ ПОДРИЊА“ У жељи да сачува специфично локално наслеђе од заборава, у сарадњи са РТВ Шабац и Гласом Подриња покренуо је низ пројеката који су широм наше земље и дијаспоре промовисали шабачку и српску културу, традицију и културно наслеђе. Током 43 године сарадње на културно уметничким програмима, организовано је преко 1.000 концерата широм света. Убрзо су га, на развоју сличних пројеката, ангажовале и друге установе широм Србије и Републике Српске, за шта добија бројне награде и плакете.
- Нумере са овог пројекта које бих посебно издвојио јесу Поздрав Југославији и Девојачко момачки вез, а које су урађене у духу српске традиционалне музике.
Од ‘90. Има свој Студио АМБ, где и данас ради. Компонује за популарне певаче, прави аранжмане, продукцију... Свира. На питање шта је за њега хармоника, одговара: „Живот“.
ПЕДАГОШКИ РАД Напоредо са ширењем националне културе, радио је и на едукацији младих талената. Кроз његову приватну школу прошло је више од 3 хиљаде људи. Велики број њих је данас ангажован на пољу уметности, раде и као професори у школама, а неколицина је завршила и докторске студије и данас су професори на престижним факултетима широм земље и иностранства.
Има два сина, старијег Александра који је завршио Економски факултет, има своју фирму и свира клавијатуре. Ради код оца у студију и свира са бендом Кафаница. Млађи Лазар живи у Новом Саду, завршио је ЕТФ, ради као програмер , свира гитару, али за своју душу. Воли другачију врсту музике. Божић каже да сваки човек треба да воли то што јесте. Он ништа у свом животу не би мењао. Буди се радостан.
ХУМАНИТАРНИ КОНЦЕРТИ На бројним хуманитарним пројектима на којима је учествовао, посебно издваја низ концерата под називом Песмом за лек, на којима је остварен приход од милион тадашњих немачких марака који је донирао здравственим установама у Србији.
- Цео живот сам провео у музици, волим је и данас, ништа друго не би могло тако да ме испуни. То је моја душевна храна. Намеравам да објавим књиге Историја српске музике и Музика и фреквенција. Свака ћелијица у нашем организму вибрира на некој фреквенцији. Ми смо вибрантна бића. Не само ми, све вибрира. Цео свемир.
