Кад нешто заиста желиш, увек постоји начин да то оствариш

Одабрала је несвакидашње занимање. Могла је да „игра на сигурно“, али се усудила да слуша свој унутрашњи глас, негује таленат и уз много рада стигне до једног од циљева, знајући да не постоји један коначан и да пред себе увек треба постављати нове. Јер, то је оно што „боји“ живот. Мастер сликар рестауратор Милица Анђелић из Шапца признаје да људи увек исказују поштовање и њен позив доживљавају као хуман. У Центру за конзервацију и рестаурацију у Београду ангажована је на заштити, очувању и промоцији културних добара. Међу зидинама многих грађевина и светилишта у Србији, Црној Гори, Македонији, враћала је стари сјај бројним уметнинама. Одговорност, почаствованост и привилегију осећала је док је годинама стицано знање уз стручно вођење примењивала у пракси. Улога руководиоца радова додељена јој је у оквиру пројекта поводом 150 година од оснивања Цркве покрова пресвете Богородице у Лозници. Kрајем прошле године приређена је изложба „Светлост иконостоса“, с благословом епископа шабачког Јеротеја.

Руководилац радова у Лозници
-То је радио Центар за конзервацију и рестаурацију у конзорцијуму са фирмом КОТО. Била сам руководилац радова. У првој фази је рађена рестаурација дуборезних елемената од дрвета, конструкције иконостаса, а у другој фази сликарство, иконе. Велика одговорност, напоран рад, али смо успешно све привели крају- каже Милица.

Фото: Приватна архива

Много радова прошло је кроз њене руке у протеклим годинама. Све је почело још од малена, када је сама препознала свој таленат и следила га, уз велику подршку породице. По завршетку тадашње Школе за уметничке занате, смер конзерватор културних добара- препаратор, 2005. године уписује Факултет примењених уметности. Истовремено je примљена и на Правни факултет, где аплицира јер је и мама правник, али није имала дилему шта ће на крају да одабере.

-Похађали смо студије по старом програму и прве три године више смо били сконцентрисани на сликање, да се савлада та техника. Постоји фаза у рестаурацији када је потребна обнова, да се реконструише бојени слој, тако да нам је то знање било неопходно. Од треће године смо се више бавили рестаурацијом слике, под чиме се подразумевала рестаурација штафелајног сликарства- прича.

Преко професора већ током факултета су се укључили у рестаурацију Студенице.

Рестаурација у Студеници
-Прве две године (2008- 2009), радила сам на рестаурацији камена, мермерне фасаде и камене пластике у манастиру Студеница. Радили смо углавном преко лета, а позвано је нас четворо студената које су оценили као вредне и марљиве. То је био велики изазов и имала сам осећај привилегованости, била сам почаствована. Са 22 године, мој први сусрет са нечим што је толико значајно- Студеница је под заштитом UNESCO-а, 12- 13 век. Пројекат је водио Републички завод за заштиту споменика културе, а биле су ту и старије колеге. Много смо научили током школовања, у погледу етике, приступа, али другачије је кад се нађеш с тако нечим лицем у лице и треба то да такнеш, примениш у пракси. То искуство је утицало на моје формирање као будућег конзерватора рестауратора, у смислу функционисања у колективу, односа према послу, делу на коме радим- објашњава, додајући да је до 2019. била укључена у тај пројекат.
Приправнички стаж 2011. у Народном музеју у Београду, на Одсеку за рестаурацију слике, описује као посебно искуство, јер се разликовало од свих претходних.

-До тада сам имала прилику да радим на фрескама, ту сам дошла у контакт са сликама. Кад сам ушла у атеље, прво што сам видела на столу свог ментора, слика која се радила, била је Надежде Петровић и апсолутно исти, „пресликани осећај“ сам имала. Сећам се да у првом тренутку нисам смела да је такнем, то је био неки портрет жене у зеленом. Касније смо, у сарадњи, наравно, радили на томе. Страх је пожељан, али не ако је претеран, мораш бити обазрив кад радиш. Кроз атеље су „пролазиле“ Катарина Ивановић, Надежда Петровић, Коста Миличевић, средњовековне иконе... Вршене су физичко- хемијске анализе, рађена рестаурација или превентивна заштита- сећа се.

Упорност, само упорност и љубав према послу је у суштини битна за сваку професију. Ако нешто волиш, трудиш се и радиш, једноставно мора доћи до неког резултата. Нисам одустајала, мене је то интересовало, на првом месту зато што волим то што радим. То је главни предуслов, схватити шта желиш. Улагање у себе се пре или касније исплати

Купање са змијама
До 2014. је била у Народном музеју, где је стекла услов, а потом и положила државни испит из области заштите културних добара у музејској делатности. После тога је поново радила у Студеници, у међувремену и на Охриду на рестаурацији живописа у Цркви Богородице Захумске и у Цркви Светог Ђорђа у Струги, такође у Македонији.

-То је било баш интересантно, посебно што се тиче Богородице Захумске, пошто је она на мало удаљенијем месту од Охрида. Много је лепо сликарство, феноменална мала црква. Била је годинама запуштена, међутим, неколико година пре тога покренута је акција да се оживи, уреди простор около, рестаурирају фреске и то је рађено преко Охридског завода за заштиту споменика културе. Изузетно лепо искуство, радили смо преко лета. То место се зове Трпејца, морали смо чамцем да идемо, пошто је било мало неприступачно, био је велики број змија у води. Када смо имали неке паузе, купали смо се на плажи удаљеној од цркве и то је било купање са змијама- препричава Милица авантуру коју у овим годинама ипак не би поновила.

Фото: Приватна архива

Виминацијум је био велико и занимљиво искуство зато што су радили на фрагментима фресака из другог- трећег века наше ере. Тамо је била две сезоне по два месеца.

Виминацијум
-Не указује се баш често прилика да се сусретнем са нечим што је толико старо, а притом су те фреске биле поломљене на ситне делове које смо морали да склапамо као слагалицу. То је било и интересантно и поучно, да ни од чега створиш нешто- гомила уломака тих фресака, треба да нађеш и сваки део уклопиш у целину да би се добио првобитни изглед. Није било лако, потпуно другачија технологија рада од класичне рестаурације. Виминацијум јесте био римски војни логор и град, настао у првом, трајао до почетка седмог века, један од најзначајнијих легијских логора на Дунаву. Без обзира на то што је то било војно утврђење, Римљани су украшавали своје домове, осликавали зидове. Мало тога је очувано изнад земље, углавном на основу ископина могу да утврде како је изгледао тај град- објашњава.

Фото: Приватна архива

У капели Светог Андреја Првозваног на Белом двору су радили рестаурацију иконостаса преко Републичког завода за заштиту споменика културе, до 2014- 2015. Године 2020- 2021 радила је и на Мамули у Црној Гори, острвцету на улазу у Бококоторски залив, између Луштице и Превлаке. Подигнута као тврђава, средином 19. века аустроугарски генерал Лазар Мамула је изградио,током оба светска рата служила је као затвор или као логор. У неколико соба било је сачувано зидно сликарство из више слојева, а задатак је био да сачувају сваки слој колико је могуће. Радила је и на рестаурацији мермерног степеништа. Тврђава у Бачу- рестаурација камених прозора, a тврђава у Кладову- улазне капије од камена, рестаурација бифора и кивота Стефана Уроша Првог у Сопоћанима... Бави се и сликарством, ради иконе. Много тога постигнутог охрабрење је за младе уметнике.

-Било је јако напорно. Упорност, само упорност и љубав према послу је у суштини битна за сваку професију. Ако нешто волиш, трудиш се и радиш, једноставно мора доћи до неког резултата. Нисам одустајала, мене је то интересовало, на првом месту зато што волим то што радим. То је главни предуслов, схватити шта желиш. Улагање у себе се пре или касније исплати. Колико год да ми је нешто деловало безнадежно, да је изгубљено време, на крају свега, чини ми се да је све имало своје зашто. Не треба одустајати ако схватиш да то желиш, постоји начин да се дође до тога, али рад је, уз таленат и упорност, на првом месту- закључује Милица.