Времена се мењају, али ипак квалитет остаје најважнији. Породични посао кроз генерације. Најважнија воља за учењем посла и тајни заната, потом све остало. Конкуренција бројнија, борба комплекснија. Поштени према себи и гостима
Неизвесни посластичарски почетак беше у Суботици. У чувеној Пеливан посластичарници, занат су учили Селим и браћа. Усавршавање као да је постало карта за спаковане кофере и печалбарски живот, где у тржишном окружењу почетник има шансу. Стигли су у Зрењанин, а потом у Шабац. Била је то још средина прошлог века. Прво је отворена посластичарница у Масариковој „Сложна браћа“, касније „Липа“, потом на углу главне и Стојана Новаковића „Код Дејана“, а на концу, пре 40 година и „Селена“ у Карађорђевој. Једина од три која постоји и данас.
Фото: "Глас Подриња"
-Занат је златан, а било је то доба када се отиснете ван родног краја прво да учите код мајстора, а онда поново пут под ноге да би се нашло место под сунцем и да стечено знање постане извор прихода. Пут води од једне до друге локације, нема гаранције да ли ћете успети или не. Посластичарнице Пеливан су најстарије, има их у више градова, није било бољег места да се научи – уз прве гутљаје кафе прича Сеид Селими, сувласник „Селене“.
Шта је било пре? У једној од најстаријих шабачких улица практично сви локали млађи су од посластичарнице, јунака наше приче. Морате бити на измаку пете деценије или старији да памтите ћевапе код Фејзуле, на месту где је од 1984. године „Селена“. Први власник је био Селим, а посао су наставили синови Сеид и Сахудин. Уз њих су супруге Хурија и Есма и што је најважније занат уче синови Сеидови Семир и Данил, односно Сахудинов Харис, уз њега има и ћерку Ају.
Сахудин Селими, Фото: "Глас Подриња"
-Није то нагла одлука, већ логика посла. Отац је желео да имамо свој локал где ће пренети знање деци оставивши им у наследство место где ће даље унапређивати посао. Срећни смо што и наша деца желе да уче од нас.
За четири деценије Шабац је био део четири државе, половина тог периода је у једном, половина у наредном столећу, мењају се времена, људи, обележја, технологија, али сладокусаца је увек било и биће, тако и укуса који су вечно млади.
-Рецепти су непромењени, трудимо се да сачувамо и укус и то су тајне које сваки посластичар има. Новина је модерна апаратура која је важна и због уштеде времена, али омогућава и припрему веће количине материјала. Некада је десет слатких артикала у понуди била мера, а данас без 20 нисте конкурентни.
Сеид Селими, Фото: "Глас Подриња"
Конкуренција је бројнија него раније и пре свега специфичнија, али ипак квалитет на крају одређује ко опстаје, а ко не. Купац први пут може негде да уђе из радозналости, сваки следећи пут отвара врата локала очекујући нешто и упоређујући са оним што је већ пробао.
-Раније су се посластице куповале у посластичарници, слано пециво у пекари, оброци били у мензама и ресторанима, кафеи су имали пића и сл. Данас постоје кафе посластичарнице, у пекарама је и сладак асортиман. Многи у свом дому правe торте и колаче за продају. Бројнија конкуренција је и комплекснија борба да задржите старе и добијете нове муштерије. Иапк уз дела попут локације, баште, атрактивности, пресудан је квалитет.
Фото: "Глас Подриња"
Било је тешких периода, кризног времена, доба у којима су приходи били и велики и мали, али све прође.
-Свако осети беспарицу, када дођу слабија времена прилагођавате се томе, као и бољим. Имамо свој локал, радимо као породица и то нам је омогућавало да трајемо, али не би успели без поверења посетилаца и успеха да испунимо њихова очекивања.
Фото: "Глас Подриња"
О укусима се не расправља, али укуси сладокусаца дефинишу време. Последњих неколико година, истиче Сеид, враћају се неки старији колачи пре тога готово забољављени: кадаиф, тулумбе, еклери, разне баклаве, кремпите, шампите, недавно је и суџук колач поново део слатке витрине. Боза је неизоставна уз лимунаду као освежење, али пре свега обележје сећања на нека прошла времена.
Ново доба заната Када се успостави породична традиција знање се преноси с генерације на генерацију. Многи рецепти су записани, има и оних који су остали у усменом облику, али сви заборављамо. Постоје посластице чији укус памтимо, али ни име, ни састојке, ни начин припреме. Већ је боза код младих непозната реч, а ко тек зна за слатки шприцер?
Ко је Селена? -Мистерија је и за нас ко је тачно Селена. То је лепо име, отац је причао да је његов отац, мој деда имао симпатију тог имена, али ни он није чуо ту причу од њега, већ је начуо о томе. Било како било, сигурно је да је име посластичарнице надживело.
-Учио сам од свог оца, као што моји синови уче од мене, међутим пруступ се променио. Ми данас имамо више другарски однос, док се отац увек постављао строго. Некада мисли одлутају, пречујем неки савет, међутим он не жели да га понови, морам да слушам. Кући смо отац и син, у локалу учитељ и ученик. Друго време је сада, али је и некада и сада потребна воља код онога ко учи и ко преноси знање. Први корак у учењу наследника била је њихова жеља да закораче у занат. Приче о традицији, креативности, предностима, манама немају смисла уколико жеља не постоји у нама.
-Млад човек треба да зна шта жели од себе, да препозна амбиције које носи. Неко жели да буде, како кажу, свој газда, неком другоме је лакше да буде запослени који има своју смену, плату и тако организује живот. На неком месту је више простора за напредак, негде мање, али и то је у реду, сигуран сам да је погрешно било кога терати против његових жеља.
Фото: "Глас Подриња"
Шта буде биће Ко може претпоставити шта носи будућност. Четири деценије је иза Селене, можда су то само прве четири децније. Тајна дуговечности било којег посла не постоји, већ само труд и однос према посетиоцима који чини да осете задовољство не само на рецепторима укуса, већ сваким делом бића.
- Жао ми је што данас трогодишње школе нису популарне, као да имају стигму, мало je старих занатлија, а још мање ученика који уче код њих, зато су данас занатске радње, без обзира о којем причамо, раритет. Верујемо одувек у квалитет и предан рад који суграђани препознају. Поштени према себи, поштени према свима који закораче у локал можете да трајете. Ово је породични посао, појединац не може сам и да услужи и да припрема, чисти, пере судове, ми делимо посао, радимо као породица и трудимо се да у целом локалу буде породична атмосфера.
Фото: "Глас Подриња"
Сахудин Селими, Фото: "Глас Подриња"
Сеид Селими, Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
Фото: "Глас Подриња"
