NE DAMO SVETINjE: U CRNOJ GORI ODVIJA SE DRAMA BIBLIJSKIH RAZMERA
Nema smisla bez promisla
Promisao je pronašao povod da se pokaže unutrašnja snaga jednog naroda, njegove duhovne obnove i hrišćanskog etosa. Uspravila se Crna Gora do neba. Postala Pijemont hrišćanskog sveta. Ozarila optimizmom sparušena srca miliona hrišćana širom sveta. U faustovskom kvazivremenu, kada se za trideset srebrnika prodaju duša i telo đavolu, jedan mali narod odlučno i bez posrtanja u glasu uzvraća izazovima epohe: Ne damo svetinje!
Događaji u Crnoj Gori okupiraju pažnju Srba u regionu i širom sveta a nadrealne slike sveštenih litija i masovnih okupljanja oko hramova i na gradskim trgovima, izazivaju nevericu. Razgovarali smo sa protođakonom dr Ljubomirom Rankovićem.
Kako bi ste kao sveštenik, koji verujem prati ova zbivanja, odgovorili na goruće pitanje – Šta se to zbiva u „srpskoj Sparti?“
– U Crnoj Gori odvija se drama biblijskih razmera, nebivala u novijoj istoriji moderne Evrope i sveta. Naše oči navikle su da vide milionske mitinge i demonstracije, scene „masovki“ na koncertima i utakmicama... Ovde je u pitanju nešto sasvim drugo. Podigao se narod na odbranu poslednje linije svog ličnog i sabornog sopstva i indetiteta, sa jasnom zavetnom porukom borbe: Ne damo svetinje! Biblijski prorok Isaija piše u svojoj knjizi: „Zemlja na putu ka moru... i narod koji sedi u tami vide svetlost veliku, i onima koji sede u oblasti i seni smrti, svetlost zasija“. U posleratnoj Jugoslaviji, Crna Gora bila je u verskom pogledu biblijska Sodoma i Gomora hrišćanskog sveta. Planetarno poprište bogoborstva i ateizma. Danas je čudom Božjim postala Tavorska Gora obasjana svetlošću preobraženja Hristovog.
Govorite jevanđeoskim jezikom o Crkvi Novih Dana. S obzirom da živimo i u materijalnoj realnosti, recite nešto o problemima crkve u našem vremenu, konkretno, o zakonu koji reguliše pravni položaj verskih zajednica u Crnoj Gori?
– U pravu ste. Ali, nadrealna i metafizička dimenzija fenomena o kome govorimo potisla je u senku egzaktnu realnost koja se odvija pred našim očima. Ako bih govorio drugačije, to bi bilo isto kao kada bi se istoričar i politikolog, teolog ili sociolog, analizirajući fenomen masovnog izlaska desetine hiljada jevrejske dece da dočekaju Hrista u Jerusalimu, naširoko bavio, rečeno jezikom Đorđa Balaševića, „belegu na levoj kopiti“ magareta na kome je Hristos jahao. Rekao bih, nema poimanja i razumevanja smisla bez Promisla. Promisao je pronašao povod da se pokaže unutrašnja snaga jednog naroda, njegove duhovne obnove i hrišćanskog etosa. Uspravila se Crna Gora do neba. Postala Pijemont hrišćanskog sveta. Ozarila optimizmom sparušena srca miliona hrišćana širom sveta. U faustovskom kvazivremenu, kada se za trideset srebrnika prodaju duša i telo đavolu, jedan mali narod odlučno i bez posrtanja u glasu uzvraća izazovima epohe: Ne damo svetinje!
Vratimo se „ognjenoj tački“ problema, izglasanom zakonu koji je uzrok i posledica svega o čemu pričamo. Kakav je Vaš komentar tog pravnog akta?
– Izglasani zakon u skupštini Crne Gore predstavlja grubo kršenje svih međunarodnih standarda. To je najkontroverzniji zakon koji je još od pada berlinskog zida donet u jednoj (post)komunističkoj zemlji. Najspornije odredbe zakona su one kojima se predviđa da, ukoliko verske zajednice ne mogu da dokažu vlasništvo nad imovinom koja je u njihovom posedu od pre 1918. godine, kada je Kraljevina Crna Gora ušla u sastav nove države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ta imovina mora biti podržavljena. Najviše imovine ima najzastupljenija verska zajednica u Crnoj Gori – Srpska pravoslavna crkva (SPC) odnosno njena Mitropolija Crnogorsko-primorska, a dokazivanje vlasništva bi za nju bila skoro nedostižna misija. Tvorci novog „zakona“ tvrde da su crkve i manastire podizali i obnavljali crnogorski vladari i država, dok pravni tim Mitropolije SPC ističe niz primera, kako su razni državnici zidali crkve u Srbiji, ali i u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji ili Velikoj Britaniji, pa ta imovina i dalje pripada verskim zajednicama, a ne državi.
Uprkos tvrdnjama predstavnika crnogorskog režima da je Venecijanska komisija podržala Predlog zakona o verskim slobodama i pravnom statusu verskih zajednica, situacija je u bitnoj meri drugačija. Kakav je stav evropskih institucija kada je reč o „Milovom zakonu“?
- Bez obzira na bilo čija religiozna ili ateistička osećanja, teško je je odupreti se utisku da se ovim zakonom urušava jedan od osnovnih stubova evropskog zakonodavstva u pogledu ljudskih prava – pravo na imovinu i njeno neometano korišćenje. Sporni zakon dugo je pripreman. Venecijanska komisija je 2015. godine iznela niz kritika, posle čega je nacrt povučen. U maju 2019. godine poslat je novi predlog zakona Venecijanskoj komisiji, koja je pohvalila izmene, ali i preporučila da se pre usvajanja konsultuju i verske zajednice. Pravni savet Mitropolije dostavio je svoje primedbe na čak 102 strane. Vlada Crne Gore nije odgovorila ni na jednu od dostavljenih primedbi. Osim toga, primedbe su na engleskom jeziku dostavljene relevantnim međunarodnim adresama, kao i poslanicima u poslaničkim klubovima Skupštine Crne Gore. U ovom slučaju radi se o jedinom zakonu iz oblasti ljudskih prava i sloboda u čijoj pripremi nisu učestvovali predstavnici Crkve, verskih zajednica i drugih zainteresovanih strana, eksperata i nevladinog sektora, tj. svi su bili lišeni prava koje im pripada i na taj način diskriminisani. Iz tog razloga, može se konstatovati da je ovaj zakon, zapravo, jednostrani, unilateralni tekst Vlade Crne Gore.
Početkom januara oglasio se Sveti arhijerejski sinod, koji je zakon o slobodi verosipovesti ocenio kao „antidemokratski i anticivilizacijski“ i dao punu podršku narodu i kliru u Crnoj Gori?
– Tako je. Za dva meseca biće redovno zasedanje Svetog Arhijerejskog Sabora i „crkvena punoća“ pružiće, nesumnjivo, punu podršku svome narodu u drevnoj Zeti. Permanentno je Sveti sinod u kontaktu sa svim pravoslavnim i hrišćanskim crkvama, koje podržavaju pravednu borbu pravoslavlja u Crnoj Gori, i zalažu se, angažovanjem u međunarodnoj zajednici, da sporni zakon bude povučen u Skupštini.
Kakva su vaša predviđanja i očekivanja po pitanju budućnosti pravoslavne crkve u Crnoj Gori? Uzdate li se u „intervenciju“ evropskih institucija koje se bave ljudskim pravima i slobodama?
– Ovo što se dogodilo do sada i što se danas događa u pravoslavnom narodu Crne Gore, u pozitivnom kontekstu nadmašilo je sva moja očekivanja. Pravoslavlje je pokazalo svoju snagu. Crkva je već pobednik. Jer Crkva su Bog i narod. Bog i narod su nepobedivi i večni, države su prolazne. Pred našim očima, na otvorenoj sceni, pokazala se istinitost i snaga Njegoševe lozinke: Nada nema pravo ni u koga, do u Boga i u svoje ruke. Pravoslavni narod Crne Gore pobedio je satanski „duh samoporicanja“ sebe i svojih vrednosti. Taj razorni virus srpskim etosom širi opskurna grupica „najmljenih intelektualaca“, instaliranih u srpskoj prestonici za koju je Jovan Dučić rekao da je „stecište cincarske buržoazije i seljačke demagogije, dve kobne suprotnosti sna i veličine“.
A Evropa?
- Što se Evrope tiče, uvek sam „neverni Toma“. Poznato je kako je Dostojevski, čijem srcu je Evropa bila bliska, rezignirano pisao i govorio o Evropi. Naša Šapčanka Jela Spiridonović Savić, uz Isidoru jedna od najumnijih Srpkinja, evropski đak i student, zapisala je o Evropi gorke reči: „Evropa je ponizna izmećarka vlasti i novca; gorda tiranka prema slabima, koja ne mari za tuđe živote, za tuđe muke, za tuđu slobodu...“ Moju sumnju potkrepiću i zapečatiti porukom indijskog mudraca i pesnika, najveće planetarne harizme poslednjih vekova, nobelovca Rabindranata Tagore: „Evropska civilazacija je mašina drobilica. Ona proždire narode koje osvaja. Istrebljuje i uništava rase što ometaju njen osvajački hod. To je ljudožderska civilizacija; ugnjetava slabe i bogati se na njihovu štetu. Svagda seje zavisti, mržnje i pred sobom stvara pustoš. To je civilizacija naučna, a ne humana. Njena snaga je u usredsređenosti svih sila ka jednome cilju: Obogatiti se! Mi prorokujemo bez oklevanja: To neće trajati večno!“
Kako bi ste kao sveštenik, koji verujem prati ova zbivanja, odgovorili na goruće pitanje – Šta se to zbiva u „srpskoj Sparti?“
– U Crnoj Gori odvija se drama biblijskih razmera, nebivala u novijoj istoriji moderne Evrope i sveta. Naše oči navikle su da vide milionske mitinge i demonstracije, scene „masovki“ na koncertima i utakmicama... Ovde je u pitanju nešto sasvim drugo. Podigao se narod na odbranu poslednje linije svog ličnog i sabornog sopstva i indetiteta, sa jasnom zavetnom porukom borbe: Ne damo svetinje! Biblijski prorok Isaija piše u svojoj knjizi: „Zemlja na putu ka moru... i narod koji sedi u tami vide svetlost veliku, i onima koji sede u oblasti i seni smrti, svetlost zasija“. U posleratnoj Jugoslaviji, Crna Gora bila je u verskom pogledu biblijska Sodoma i Gomora hrišćanskog sveta. Planetarno poprište bogoborstva i ateizma. Danas je čudom Božjim postala Tavorska Gora obasjana svetlošću preobraženja Hristovog.
Govorite jevanđeoskim jezikom o Crkvi Novih Dana. S obzirom da živimo i u materijalnoj realnosti, recite nešto o problemima crkve u našem vremenu, konkretno, o zakonu koji reguliše pravni položaj verskih zajednica u Crnoj Gori?
– U pravu ste. Ali, nadrealna i metafizička dimenzija fenomena o kome govorimo potisla je u senku egzaktnu realnost koja se odvija pred našim očima. Ako bih govorio drugačije, to bi bilo isto kao kada bi se istoričar i politikolog, teolog ili sociolog, analizirajući fenomen masovnog izlaska desetine hiljada jevrejske dece da dočekaju Hrista u Jerusalimu, naširoko bavio, rečeno jezikom Đorđa Balaševića, „belegu na levoj kopiti“ magareta na kome je Hristos jahao. Rekao bih, nema poimanja i razumevanja smisla bez Promisla. Promisao je pronašao povod da se pokaže unutrašnja snaga jednog naroda, njegove duhovne obnove i hrišćanskog etosa. Uspravila se Crna Gora do neba. Postala Pijemont hrišćanskog sveta. Ozarila optimizmom sparušena srca miliona hrišćana širom sveta. U faustovskom kvazivremenu, kada se za trideset srebrnika prodaju duša i telo đavolu, jedan mali narod odlučno i bez posrtanja u glasu uzvraća izazovima epohe: Ne damo svetinje!
Vratimo se „ognjenoj tački“ problema, izglasanom zakonu koji je uzrok i posledica svega o čemu pričamo. Kakav je Vaš komentar tog pravnog akta?
– Izglasani zakon u skupštini Crne Gore predstavlja grubo kršenje svih međunarodnih standarda. To je najkontroverzniji zakon koji je još od pada berlinskog zida donet u jednoj (post)komunističkoj zemlji. Najspornije odredbe zakona su one kojima se predviđa da, ukoliko verske zajednice ne mogu da dokažu vlasništvo nad imovinom koja je u njihovom posedu od pre 1918. godine, kada je Kraljevina Crna Gora ušla u sastav nove države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ta imovina mora biti podržavljena. Najviše imovine ima najzastupljenija verska zajednica u Crnoj Gori – Srpska pravoslavna crkva (SPC) odnosno njena Mitropolija Crnogorsko-primorska, a dokazivanje vlasništva bi za nju bila skoro nedostižna misija. Tvorci novog „zakona“ tvrde da su crkve i manastire podizali i obnavljali crnogorski vladari i država, dok pravni tim Mitropolije SPC ističe niz primera, kako su razni državnici zidali crkve u Srbiji, ali i u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji ili Velikoj Britaniji, pa ta imovina i dalje pripada verskim zajednicama, a ne državi.
Uprkos tvrdnjama predstavnika crnogorskog režima da je Venecijanska komisija podržala Predlog zakona o verskim slobodama i pravnom statusu verskih zajednica, situacija je u bitnoj meri drugačija. Kakav je stav evropskih institucija kada je reč o „Milovom zakonu“?
- Bez obzira na bilo čija religiozna ili ateistička osećanja, teško je je odupreti se utisku da se ovim zakonom urušava jedan od osnovnih stubova evropskog zakonodavstva u pogledu ljudskih prava – pravo na imovinu i njeno neometano korišćenje. Sporni zakon dugo je pripreman. Venecijanska komisija je 2015. godine iznela niz kritika, posle čega je nacrt povučen. U maju 2019. godine poslat je novi predlog zakona Venecijanskoj komisiji, koja je pohvalila izmene, ali i preporučila da se pre usvajanja konsultuju i verske zajednice. Pravni savet Mitropolije dostavio je svoje primedbe na čak 102 strane. Vlada Crne Gore nije odgovorila ni na jednu od dostavljenih primedbi. Osim toga, primedbe su na engleskom jeziku dostavljene relevantnim međunarodnim adresama, kao i poslanicima u poslaničkim klubovima Skupštine Crne Gore. U ovom slučaju radi se o jedinom zakonu iz oblasti ljudskih prava i sloboda u čijoj pripremi nisu učestvovali predstavnici Crkve, verskih zajednica i drugih zainteresovanih strana, eksperata i nevladinog sektora, tj. svi su bili lišeni prava koje im pripada i na taj način diskriminisani. Iz tog razloga, može se konstatovati da je ovaj zakon, zapravo, jednostrani, unilateralni tekst Vlade Crne Gore.
Početkom januara oglasio se Sveti arhijerejski sinod, koji je zakon o slobodi verosipovesti ocenio kao „antidemokratski i anticivilizacijski“ i dao punu podršku narodu i kliru u Crnoj Gori?
– Tako je. Za dva meseca biće redovno zasedanje Svetog Arhijerejskog Sabora i „crkvena punoća“ pružiće, nesumnjivo, punu podršku svome narodu u drevnoj Zeti. Permanentno je Sveti sinod u kontaktu sa svim pravoslavnim i hrišćanskim crkvama, koje podržavaju pravednu borbu pravoslavlja u Crnoj Gori, i zalažu se, angažovanjem u međunarodnoj zajednici, da sporni zakon bude povučen u Skupštini.
Kakva su vaša predviđanja i očekivanja po pitanju budućnosti pravoslavne crkve u Crnoj Gori? Uzdate li se u „intervenciju“ evropskih institucija koje se bave ljudskim pravima i slobodama?
– Ovo što se dogodilo do sada i što se danas događa u pravoslavnom narodu Crne Gore, u pozitivnom kontekstu nadmašilo je sva moja očekivanja. Pravoslavlje je pokazalo svoju snagu. Crkva je već pobednik. Jer Crkva su Bog i narod. Bog i narod su nepobedivi i večni, države su prolazne. Pred našim očima, na otvorenoj sceni, pokazala se istinitost i snaga Njegoševe lozinke: Nada nema pravo ni u koga, do u Boga i u svoje ruke. Pravoslavni narod Crne Gore pobedio je satanski „duh samoporicanja“ sebe i svojih vrednosti. Taj razorni virus srpskim etosom širi opskurna grupica „najmljenih intelektualaca“, instaliranih u srpskoj prestonici za koju je Jovan Dučić rekao da je „stecište cincarske buržoazije i seljačke demagogije, dve kobne suprotnosti sna i veličine“.
A Evropa?
- Što se Evrope tiče, uvek sam „neverni Toma“. Poznato je kako je Dostojevski, čijem srcu je Evropa bila bliska, rezignirano pisao i govorio o Evropi. Naša Šapčanka Jela Spiridonović Savić, uz Isidoru jedna od najumnijih Srpkinja, evropski đak i student, zapisala je o Evropi gorke reči: „Evropa je ponizna izmećarka vlasti i novca; gorda tiranka prema slabima, koja ne mari za tuđe živote, za tuđe muke, za tuđu slobodu...“ Moju sumnju potkrepiću i zapečatiti porukom indijskog mudraca i pesnika, najveće planetarne harizme poslednjih vekova, nobelovca Rabindranata Tagore: „Evropska civilazacija je mašina drobilica. Ona proždire narode koje osvaja. Istrebljuje i uništava rase što ometaju njen osvajački hod. To je ljudožderska civilizacija; ugnjetava slabe i bogati se na njihovu štetu. Svagda seje zavisti, mržnje i pred sobom stvara pustoš. To je civilizacija naučna, a ne humana. Njena snaga je u usredsređenosti svih sila ka jednome cilju: Obogatiti se! Mi prorokujemo bez oklevanja: To neće trajati večno!“
OPOMENA PRVOG UČITELjA
Ne damo svetinje. Ove reči su bogoslužbeni i liturgijski vozglas iz duše, srca i „glave cijela naroda“, snažni duhovni jek i odjek. Tim rečima progovaraju deca; one odjekuju trgovima i ulicama urbanih naselja i gradova, njome ječe gore i planine od Lovćena do Durmitora; ona je poslednje zaveštanje, umornih od života starica i staraca u času oproštaja... Jer znaju svi u zemlji Svetog Vasilija Ostroškog, Petra Cetinjskog, Njegoša, Marka Miljanova... da ako daju svetinje, ne ostaje ništa! Osim večnog žiga sramote na imenu i obrazu. Zna pravoslavni narod Crne Gore za dramatičnu opomenu Prvog Učitelja naše vere u Besedi na Gori, kada je u času herojskog ponosa, i duboke vere u svoju reč i delo, poručio svojim sledbenicima: „Ne dajte svetinje psima, jer okrenuvši rastrgnuće vas“.
M.F.
Najnoviji broj
18. april 2024.
