„Posle prvog borio sam se da napravim što više koraka. Padao sam i ustajao, ali se nisam predavao. Put je 230 kilometara, ali ja sam kod Smedereva promašio i putovao 250. Poslednjih sedam, osam kilometara pred manastir mi je bilo najteže. Odlazak je uvek neizvestan, a povratak sigurniji“ kaže Svetozar Iskić iz Majura, koji je, uprkos bolesti, tokom poslednjih mesec dana biciklom obišao manastir Tumane i Slankamen
Kada bolest udari svom svojom snagom i pored sve medicinske nege, ishod nekada najviše zavisi od snage volje i vere u bolje sutra. Svetozar Iskić iz Majura pre četiri godine je doživeo moždani udar nakon kog je bio kao biljka, vezan za krevet i potpuno zavisan od tuđe pomoći. Nije mogao da hoda, niti da govori, a izgledi za oporavak nisu bili veliki. Nakon duge borbe, mnogo istinskih padova i ustajanja, tokom poslednjih mesec dana Svetozar je biciklom otišao do manastira Tumane i do Slankamena i nazad.
Govori normalno, ali i dalje teško hoda, dok mu je desna ruka tek delimično funkcionalna. Ipak, nada se da će sledeće godine svojim dvotočkašem i do Italije.
Mnogo toga sam u životu prošao. Verujem da je mojoj bolesti doprinelo i bavljenje boksom, ali i nesređen kafanski život u mladosti. Nisam bio dobar prema sebi. Sada sam dosta smireniji, nije me lako iznervirati
-Kada sam doživeo moždani udar potpuno sam se ukočio i nisam mogao da govorim. Srećom, supruga je bila kod kuće i pozvala je hitnu pomoć. Smešten sam u šabačku bolnicu gde sam proveo 21 dan i zahvalan sam svima koji su tokom tog vremena brinuli o meni. Posle Šapca otišao sam u bolnicu u Slankamen, gde sam proveo 70 dana. Tamo su se takođe svi lepo ophodili prema meni i uspeo sam i da stanem na noge, a posle prvog borio sam se da napravim što više koraka. Padao sam i ustajao, ali se nisam predavao. Tražio sam od supruge da mi donese italijanski rečnik, pa sam tako vežbao govor, a to me je i odmaralo, priseća se Svetozar najtežih dana bolesti.
Borba nije prestala ni kada se vratio kući. Nije mogao da se popne uz stepenice, ali je uporno vežbao i trudio se svakog dana da hoda sve duže. Pre oko godinu dana rešio je da sedne na bicikl i pokuša da vozi.
-Pao sam u kanal. Prvo sam pogledao da li me je neko video i da li se smeje. Niko se nije smejao. Tada sam rekao sebi „Ustaj! Od plakanja nema ništa!“. Na početku sam prelazio kilometar do dva, a vremenom su razdaljine postajale veće, priča Svetozara.
Pre oko mesec dana krenuo je put manastira Tumane. Putovao je tri dana. Prenoćio je u Rakovici kod jednog čoveka koji mu je ponudio sobu kada je čuo da traži smeštaj i u Novom Gradištu. Prespavao je i u samom manastiru, iako nije praksa da građane puštaju na prenoćište. Napravili su izuzetak kada je Svetozar u pitanju, na urgenciju njegovog prijatelja sveštenika Jove iz Koceljeve.
Zahvalnost Sanji Supruga Sanja Marković Iskić prati ga kroz život već 22 godine. Njoj je najviše zahvalan za svoj oporavak, a potom i sinu. -Bila je dete kada se udala za mene. Ona 20 godina, a ja „dripac“ od 35. Iz moje kuće je završavala pravni fakultet. Ona je velika žena i zahvalan sam joj za sve. Brinu za mene kada krenem, ali ja sam već umro i sada sam ponovo živ. Može čovek i u kupatilu da pogine. Uzdam se u sebe i u Boga i verujem da će sve dobro biti, zaključuje Svetozar.
-Put je 230 kilometara, ali ja sam kod Smedereva promašio i putovao 250. Poslednjih sedam, osam kilometara pred manastir mi je bilo najteže. Došao sam do manastira pred veče, već je bila zatvorena kapija, ali su izašli i pozvali me da uđem unutra. Dali su mi da večeram i sobu u kojoj ću da prespavam. Kada sam se vratio moja bolesna noga je išla sama. Možda je to i do duge vožnje bicikla, ne znam, ali verujem u Boga i verujem da mi je u mnogim situacijama pomogao. Verujem da će mi pomoći i da se još bolje oporavim, navodi Svetozar.
Kada se odmorio od putovanja u Tumane, rešio je da poseti Slankamen i bolnicu u kojoj su mu pomogli da se oporavi. Kaže da je taj put bio mnogo lakši, ne samo zbog dužine.
Foto: Glas Podrinja
-Do Slankamena ima 70 kilometara, ali mi je bilo lakše i zbog toga što znam put. Kada se vraćam osećam se još jačim. Odlazak je uvek neizvestan, a povratak sigurniji, kaže Svetozar. Pomoglo mu je i to što se u mladosti bavio boksom. Sportski duh ga nije napustio i tera ga napred. Želja mu je da biciklom ode u Italiju i stigne do švajcarske granice, ali da se pre toga još oporavi i dodatno povrati funkcije ruke.
-Mnogo toga sam u životu prošao. Verujem da je mojoj bolesti doprinelo i bavljenje boksom, ali i nesređen kafanski život u mladosti. Nisam bio dobar prema sebi. Sada sam dosta smireniji, nije me lako iznervirati, kaže Svetozar.
Foto: Glas Podrinja
