Vremena se menjaju, ali ipak kvalitet ostaje najvažniji. Porodični posao kroz generacije. Najvažnija volja za učenjem posla i tajni zanata, potom sve ostalo. Konkurencija brojnija, borba kompleksnija. Pošteni prema sebi i gostima
Neizvesni poslastičarski početak beše u Subotici. U čuvenoj Pelivan poslastičarnici, zanat su učili Selim i braća. Usavršavanje kao da je postalo karta za spakovane kofere i pečalbarski život, gde u tržišnom okruženju početnik ima šansu. Stigli su u Zrenjanin, a potom u Šabac. Bila je to još sredina prošlog veka. Prvo je otvorena poslastičarnica u Masarikovoj „Složna braća“, kasnije „Lipa“, potom na uglu glavne i Stojana Novakovića „Kod Dejana“, a na koncu, pre 40 godina i „Selena“ u Karađorđevoj. Jedina od tri koja postoji i danas.
Foto: "Glas Podrinja"
-Zanat je zlatan, a bilo je to doba kada se otisnete van rodnog kraja prvo da učite kod majstora, a onda ponovo put pod noge da bi se našlo mesto pod suncem i da stečeno znanje postane izvor prihoda. Put vodi od jedne do druge lokacije, nema garancije da li ćete uspeti ili ne. Poslastičarnice Pelivan su najstarije, ima ih u više gradova, nije bilo boljeg mesta da se nauči – uz prve gutljaje kafe priča Seid Selimi, suvlasnik „Selene“.
Šta je bilo pre? U jednoj od najstarijih šabačkih ulica praktično svi lokali mlađi su od poslastičarnice, junaka naše priče. Morate biti na izmaku pete decenije ili stariji da pamtite ćevape kod Fejzule, na mestu gde je od 1984. godine „Selena“. Prvi vlasnik je bio Selim, a posao su nastavili sinovi Seid i Sahudin. Uz njih su supruge Hurija i Esma i što je najvažnije zanat uče sinovi Seidovi Semir i Danil, odnosno Sahudinov Haris, uz njega ima i ćerku Aju.
Sahudin Selimi, Foto: "Glas Podrinja"
-Nije to nagla odluka, već logika posla. Otac je želeo da imamo svoj lokal gde će preneti znanje deci ostavivši im u nasledstvo mesto gde će dalje unapređivati posao. Srećni smo što i naša deca žele da uče od nas.
Za četiri decenije Šabac je bio deo četiri države, polovina tog perioda je u jednom, polovina u narednom stoleću, menjaju se vremena, ljudi, obeležja, tehnologija, ali sladokusaca je uvek bilo i biće, tako i ukusa koji su večno mladi.
-Recepti su nepromenjeni, trudimo se da sačuvamo i ukus i to su tajne koje svaki poslastičar ima. Novina je moderna aparatura koja je važna i zbog uštede vremena, ali omogućava i pripremu veće količine materijala. Nekada je deset slatkih artikala u ponudi bila mera, a danas bez 20 niste konkurentni.
Seid Selimi, Foto: "Glas Podrinja"
Konkurencija je brojnija nego ranije i pre svega specifičnija, ali ipak kvalitet na kraju određuje ko opstaje, a ko ne. Kupac prvi put može negde da uđe iz radoznalosti, svaki sledeći put otvara vrata lokala očekujući nešto i upoređujući sa onim što je već probao.
-Ranije su se poslastice kupovale u poslastičarnici, slano pecivo u pekari, obroci bili u menzama i restoranima, kafei su imali pića i sl. Danas postoje kafe poslastičarnice, u pekarama je i sladak asortiman. Mnogi u svom domu prave torte i kolače za prodaju. Brojnija konkurencija je i kompleksnija borba da zadržite stare i dobijete nove mušterije. Iapk uz dela poput lokacije, bašte, atraktivnosti, presudan je kvalitet.
Foto: "Glas Podrinja"
Bilo je teških perioda, kriznog vremena, doba u kojima su prihodi bili i veliki i mali, ali sve prođe.
-Svako oseti besparicu, kada dođu slabija vremena prilagođavate se tome, kao i boljim. Imamo svoj lokal, radimo kao porodica i to nam je omogućavalo da trajemo, ali ne bi uspeli bez poverenja posetilaca i uspeha da ispunimo njihova očekivanja.
Foto: "Glas Podrinja"
O ukusima se ne raspravlja, ali ukusi sladokusaca definišu vreme. Poslednjih nekoliko godina, ističe Seid, vraćaju se neki stariji kolači pre toga gotovo zaboljavljeni: kadaif, tulumbe, ekleri, razne baklave, krempite, šampite, nedavno je i sudžuk kolač ponovo deo slatke vitrine. Boza je neizostavna uz limunadu kao osveženje, ali pre svega obeležje sećanja na neka prošla vremena.
Novo doba zanata Kada se uspostavi porodična tradicija znanje se prenosi s generacije na generaciju. Mnogi recepti su zapisani, ima i onih koji su ostali u usmenom obliku, ali svi zaboravljamo. Postoje poslastice čiji ukus pamtimo, ali ni ime, ni sastojke, ni način pripreme. Već je boza kod mladih nepoznata reč, a ko tek zna za slatki špricer?
Ko je Selena? -Misterija je i za nas ko je tačno Selena. To je lepo ime, otac je pričao da je njegov otac, moj deda imao simpatiju tog imena, ali ni on nije čuo tu priču od njega, već je načuo o tome. Bilo kako bilo, sigurno je da je ime poslastičarnice nadživelo.
-Učio sam od svog oca, kao što moji sinovi uče od mene, međutim prustup se promenio. Mi danas imamo više drugarski odnos, dok se otac uvek postavljao strogo. Nekada misli odlutaju, prečujem neki savet, međutim on ne želi da ga ponovi, moram da slušam. Kući smo otac i sin, u lokalu učitelj i učenik. Drugo vreme je sada, ali je i nekada i sada potrebna volja kod onoga ko uči i ko prenosi znanje. Prvi korak u učenju naslednika bila je njihova želja da zakorače u zanat. Priče o tradiciji, kreativnosti, prednostima, manama nemaju smisla ukoliko želja ne postoji u nama.
-Mlad čovek treba da zna šta želi od sebe, da prepozna ambicije koje nosi. Neko želi da bude, kako kažu, svoj gazda, nekom drugome je lakše da bude zaposleni koji ima svoju smenu, platu i tako organizuje život. Na nekom mestu je više prostora za napredak, negde manje, ali i to je u redu, siguran sam da je pogrešno bilo koga terati protiv njegovih želja.
Foto: "Glas Podrinja"
Šta bude biće Ko može pretpostaviti šta nosi budućnost. Četiri decenije je iza Selene, možda su to samo prve četiri decnije. Tajna dugovečnosti bilo kojeg posla ne postoji, već samo trud i odnos prema posetiocima koji čini da osete zadovoljstvo ne samo na receptorima ukusa, već svakim delom bića.
- Žao mi je što danas trogodišnje škole nisu popularne, kao da imaju stigmu, malo je starih zanatlija, a još manje učenika koji uče kod njih, zato su danas zanatske radnje, bez obzira o kojem pričamo, raritet. Verujemo oduvek u kvalitet i predan rad koji sugrađani prepoznaju. Pošteni prema sebi, pošteni prema svima koji zakorače u lokal možete da trajete. Ovo je porodični posao, pojedinac ne može sam i da usluži i da priprema, čisti, pere sudove, mi delimo posao, radimo kao porodica i trudimo se da u celom lokalu bude porodična atmosfera.
Foto: "Glas Podrinja"
Sahudin Selimi, Foto: "Glas Podrinja"
Seid Selimi, Foto: "Glas Podrinja"
Foto: "Glas Podrinja"
Foto: "Glas Podrinja"
Foto: "Glas Podrinja"
