Инфо

22. април 2021.22. апр 2021.
Свако има своју звезду водиљу
ПРИЧА О МИЋИ НИКОЛИЋУ И СЕЋАЊЕ НА СТАРИ ШАБАЦ

Свако има своју звезду водиљу

Мића Николић је у фебруару напунио осамдесет година, а још увек га је тешко „добити“ у стоном тенису. И данас, као некада на залеђеној Сави, када је лед био висок пола метра па су ледоломци долазили да оспособе речни саобраћај, навуче клизаљке. Ведрог духа, са осмехом који зрачи доброту, остао је веран Шапцу, у сећању и начину на који живи
Стони тенис са
младалачким жаром у 80-ој

„Адети се променише, сокаци се проширише, старог Шапца нема више, ал’ још памте Чивијаши, остарели бекријаши...“ Нема више Цицварића, али има Шапчана који памте Шабац какав је некада био и који негују чивијашки дух. Мића Николић је у фебруару напунио осамдесет година, а још увек га је тешко „добити“ у стоном тенису. И данас, као некада на залеђеној Сави, када је лед био висок пола метра па су ледоломци долазили да оспособе речни саобраћај, навуче клизаљке. Ведрог духа, са осмехом који зрачи доброту, остао је веран Шапцу, у сећању и начину на који живи.

КАРТАЊЕ СА ЛЕПОМ ЛУКИЋ
У Шапцу се и данас препричава како је професор Дане Николић играо карте са Лепом Лукић и Томом Здравковићем. О томе се није причало у кући, али малом Мићи то није промакло.
„Било је поподне летњег дана када је дошла нека жена и питала за чика Дана. Отишао сам до тате и рекао му да га тражи нека Лепа. Он скочи, устаде, видим ја да је нешто важно. Та партија играла се данима. Крену поподне, дочекају нови дан, па опет сутра, дан и ноћ, нит се једе, нити пије. Данило ми никада није причао о картању, али сам ја „хватао“ кад неко дође. Било му је жао Томе, он се само смејао, а остали су га користили.“


Рођен ’41, у време Другог светског рата, одрастао је у улици Стојана Новаковића, која је била покривена калдрмом. Није било воде, ни канализације. Телевизор нико није имао, а код ретких, који су имали радио пријемник, окупљале су се комшије и слушале вести. Памти јаке зиме, снегове, вертепе, како су дечаци из улице која била њихово игралиште за Божић певали: „Брате Станко, седи повечерај малко, ево мене матора старца, матора магарца.“ Како су правили фудбалске лопте од бешике, када се кољу свиње, после крпењаче, па гумене док није, када је завршио четврти основне и донео оцене, добио на поклон од мајке праву, фудбалску лопту. Била му је „као палата Албанија“.
Иако је имао само три године, памти ситуацију у којој је могао озбиљно да настрада.
- Ми, дечурлија, стално смо били на улици. Једном је наишао немачки мотоцикл са приколицом. Ни сам не знам зашто, узео сам камен и бацио на немачке официре. Брзо сам побегао кући, код мајке, а они су пошли за мном. Срећом, један од двојице Немаца који су живели у нашој кући, био је ту. Изашао је и поразговарао са њима. Добро је прошло, хвала Богу. Живот је тада, у време окупације, био најјефтинији.
Мића потиче из познате шабачке породице. Родитељи су му били професори у Гимназији. Отац, Данило Дане Николић предавао је биологију, а мајка Видосава (Вида) географију. У кући су имали клавир за којим је седела његова сестра, Катарина Марић. Уметнички настројена, завршила је архитектуру, а Шапчани памте њене сликарске изложбе у родном граду и Београду. Њега нико није могао да убеди да иде у Музичку школу. Није могао да седи миран. Од малих ногу највише је волео спорт. Био је самоук.
- Пет година сам тренирао гимнастику у ДТВ Партизан. У Шапцу је то тада било скрајнуто, није било тренера, али сам био упоран, савладавао сам гимнастичке елементе и напредовао. Онда ме је директор Тишма именовао за предњака, па сам обучавао младе гимнастичаре. Имао сам два или три часа недељно са њима, остало време сам вежбао сам. То је ишло тако, наравно бесплатно, али је изненада одлучено да се предњаци награде и пошаљу на Олимпијаду у Рим 1960. Десет дана сам био у главном граду Италије.

„Шабачки хумор је специфичан. Досетка која не сме да пређе у безобразлук. Та танка линија се некада поштовала, а данас је другачије. Све се променило, и дух града, и музика, нема више Цицварића.“


Пехаре и дипломе чува за успомену, са такмичењима је завршио пре девет година, када је, у Лазиној школи, био први на турниру у стоном тенису. Данас га игра рекреативно, три пута недељно. А неки памте како нису могли да га победе као клинци, иако су тренирали стони тенис. Дао би им „форе“ до 18, играло се до 21, а нико није могао да му узме поен.
Желео је да студира ДИФ, положио је пријемни, али је мајка била против. У патријархалној породици старог кова, реч родитеља се поштовала.

Дубл скул у Шибенику, 1963


ПРОФЕСОР ДАНЕ И ГОЛУБОВИ
„Многи ученици мог оца Данила причали су ми његове гегове. Једном је питао ђака, Симу Николића, да ли може да му донесе једног голуба за следећи час. Ђаци к’о ђаци. Донесе Сима плетену корпу пуну голубова, покрије чаршафом и стави на сто. Долази Данило и пита: „Шта је ово? Птице. Одлично.“ Ухвати једног голуба и одржи предавање. Када је завршио, изнесе корпу на прозор, голубови прну и одлете. Пита он: „Где су голубови отишли?“ „Кући“, каже један ђак. „Тако је. „А где сам тебе нашао после часова?“, пита оног за кога је знао да воли да игра крајцарице. Ко је паметнији, ти или голуб?“ Шта ће онај, каже: „Голуб“. „Није, бумбаре један. Како може птица да буде паметнија од човека. Не знате.“


- Спорт је био и остао моја највећа љубав. Свако има своју звезду водиљу кроз живот, па како коме буде, тако му је. Мој син Данило, кајакаш, добио је име по деди, а љубав према спорту наследио је од мене.
Студије права уписао је зато што није било практичних вежби, па је могао у слободно време да се бави спортом. Када је дипломирао, посла није било, а пошто није могао да мирује, запослио се на бензинској пумпи. Први посао у струци добио је као правник у Имовинско-правној служби Општине. Касније је, због веће плате, прешао у „7. Јули“, где је остао до краја радног века.

ШАБАЧКА ЧИВИЈА
О шабачким кафанама зна из прича. Памти анегдоту из Ноћаја, где су се најчешће састајали Камичани.
- Мој комшија, аутоелектричар Пера Галама, из улице Вере Благојевић, био је спадало, волео је шалу и много причао. Његови „саборци“ из Ноћаја договорили су се како да му доскоче: „Јел можеш да станеш на сто, пружиш руку и дохватиш сијалицу, да издржиш десет минута, а да не проговориш ни реч?“ Каже он: „Могу“. Попне се Пера на сто, дохвати сијалицу и ћути. А један од мангупа отрчи до његове куће и каже госпођи Ради, његовој жени да је Пери позлило и да не знају шта ће са њим. „Дођите ако Бога знате, хитно је.“ Брзо је дошла и закукала с врата: „Перооо! Шта радиш ту?“ А имала је крештав глас. Он је само севао очима, није проговарао. Онда га је вукла за ногавицу панталона, дрмала док није опсовао, а мангупи попадали од смеха. Тако је Пера изгубио опкладу.


На залеђеној Сави, јануар 1964.


Тек при крају разговора, сазнали смо да се Мића зове Ратимир. Многи Шапчани то не знају.
- Отац ми је причао да је његов деда држао кафану Гранд у Јевремовој улици, где је Лаза Лазаревић писао приповетку „Први пут са оцем на јутрење“. Мене су по Младену из приче назвали Мића. А име сам добио сам зато што је тада почињао рат, па ваљда ће бити и мир - Ратимир.
М.Филиповић

Најновији број

14. октобар 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa