Можемо ли боље

Много пута сам се упитао шта ли би се десило када би неко трећи пожелео да истестира ђаке широм наше Србије. Из неког предмета, у школама истог типа. Па те резултате упореди са оним што пише у њиховим дневницим а и сведочанствима. Вероватно би био дочекан непријатељски, а за евентуални несклад би свим актерима ове драме био крив неко други.

Поставља се питање ко је ту први и шта му је чинити да овај сценарио не буде ноћна мора просветних радника.

Мислим да је први Завод за унапређење васпитања и образовања, који треба да, уз помоћ државе и свих њених просветних радника,учини коначно ову почетну помисао о тестирању обичном и добронамерном.
За почетак да школама такве тестове шаље тромесечно, са кључем оцењивања, који би помогао и у фамозном и никад оствареном “усаглашавању критеријума”. У састављање тестова и кључева оцењивања да на најбољи начин укључи стручна већа, као и да искористи искуства земаља чије се образовање сматра угледним.

Тромесечним тестом проверавало би се знање из једног предмета, стечено у једном тромесечју у школама и усмерењима истог типа. Све школе које учествују би га реализовале у једном или више одељења и, по завршетку, добиле сумарани резултат на нивоу републике.Тестова би било кад и колико је могуће, бар у почетку.

Сигуран сам да би се у стручним разговорима на ову тему чуло много добрих идеја.
Резултати тестирања да не буду судбоносни за ученике и њихове професоре, него пут којимће се оценама и сведочанствима врати валидност и сјај, који ваљда сви желимо.

Верујем да би се, стеченим искуствима, предложена почетна стратегија оздрављења оцена и стварног успеха наших ученика (тромесечни национални тестови), временом променила и учврстила на најбољи начин. Увиђањем значаја оздрављења српске просвете учинили бисмо значајан корак ка укупно бољој позицији Србије у свету.