До тог мора доћи
Апел за уједињење свих патриотско - демократских снага у Србији
…било је лето 1971. године. Тог пролећа групи српских писаца беше забрањен књижевни наступ у Задру, куда су кренули „први пут после рата“, па су их домаћини одвели у планинско залеђе, у село Ислам Грчки -„то значи Ислам грчко-православни, значи Ислам српски“- да би одржали књижевно вече под отвореним небом. „Народ је силазио с планина и, будући да се тад није имала ни српска застава, нити се смела носити, приметили смо једну групу која је носила заставу клуба, Црвена звезда,. Окупило се пет-шест хиљада и ми смо у једно касно медитеранско предвечерје одржали књижевно вече пред неколико хиљада, занемарених, заборављених, у планини остављених Срба.“
Мило Ломпар, Дух самопорицања, CATENA MUNDI, Београд, 2015, 15
Можда ће се некоме учинити као прејако наговештање, али овај злосутни приказ Борислава Михајловића Михиза, о приликама у којима су Срби живели у тадашњој СР Хрватској (расплет нам је познат), могла би ускоро постати сурова реалност и у Србији.
Комунизам нас је присиљавао да о овоме ћутимо.
Демократија, чим је проговорила, слагала нас је.
Српско питање данас, на просторима бивше Југославије у најкраћем изгледа овако:
Срби на Косову и Метохији су у ишчекивању сад већ изводиве „Олује“, Срби у Републици Српској чекају свој ред, свесни да су следећи, Срби у Црној Гори чекају да им ЕУ дозволи попис, Срби у Македонији чекају да им на крсну славу дође наш свештеник, а Срби у Хрватској више ништа не чекају, сем смртовница на латиници, надајући се да ће бар на споменицима, своје име и презиме моћи да испишу ћирилицом.
Депеша Америчке амбасаде из 2006. године у којој је формулисана Стратегија К1 (Косово - споразум и последице) још увек је на снази. Она и сада (нарочито данас) подразумева да се на изборима остваре четири главна циља. То су:
- Утицај на избор кооперативне, демократске владе.
- Смиривање српске реакције на отмицу Косова.
- Поткупљивање посткосовске Србије и
- Усмеравање Србије ка евроатланским интеграцијама.
А далеке 1935. године, у свом програмском чланку „До тог мора доћи“, Милош Црњански пророчки је наслутио, та злохудна и тешка времена која су уследила, и која трају до данас.
„За ових петнаест година југословенског бриџа, српска је страна, по нашем мишљењу, она која је стално губила, попуштала, црвенела, била наивна, живела од обећања (лудом радовања) и која је у дискусијама критикована, од које се тражило све, а којој се није давало ништа.“
Изнео је тада своју идеју, да је политичке прилике у Краљевини Југославији потребно истрајно сагледавати са српског становишта рекавши:
„Нек будем данас једини али сам уверен да ће нас скоро бити милионима који ће рећи: све је то лепо и красно, и част свакоме, али оставимо се небулоза. Погледајмо како ствари стоје са чисто српског интереса.“
Милош Црњански је подигао барјак националног самопрепознавања врло високо. Платио је високу цену, али је свој крст, достојанствено и храбро, носио до краја живота.
Именар оних који су после њега - сведочили истину - и страдали због тога, подугачак је.
Та злокобна партија бриџа (српског самопорицања) и даље се игра. Све је спремно, столице су већ добрано попуњене.
Јер, избори су пред нама!
Ако на њих изађете разједињени бићете (као и сви ми) најобичнији кибицери, скоро па неми сведоци, толико пута, већ виђене, досадне комедије која ће се нажалост још једном завршити као српска трагедија.
Зато је дужност свих патриотско - демократских снага да на предстојеће изборе изађе јединствено
Не да би се надметала, у овом конструисаном привиду, својим политичким програмом са другима, већ да би напокон оживотворила, потребну и живу истину, коју нам је давно обелоданио велики Жарко Видовић:
Србија треба да се избори за демократију од које се неће тражити да буде лишена српског националног осећања и саосећања, а национално осећање лишено демократије.
Србији је потребан отрежњујући укрштај патриотизма (националног саосећања) са демократијом. Такву демократију ваља нам тек успоставити а предстојећи избори су можда и последња прилика за то.
То би морала бити заветна заклетва свих патриотско - демократских снага у Србији.
А та најважнија и једина обавеза проистиче из моралне, људске и политичке одговорности коју ваљда осећамо према свим страдалницима, који су без обзира на последице, заступали српско становиште. До тог мора доћи јер у супротном…
Милош Црњански је остао самац.
Жарко Видовић без наследника.
Мило Ломпар, Дух самопорицања, CATENA MUNDI, Београд, 2015, 15
Можда ће се некоме учинити као прејако наговештање, али овај злосутни приказ Борислава Михајловића Михиза, о приликама у којима су Срби живели у тадашњој СР Хрватској (расплет нам је познат), могла би ускоро постати сурова реалност и у Србији.
Комунизам нас је присиљавао да о овоме ћутимо.
Демократија, чим је проговорила, слагала нас је.
Српско питање данас, на просторима бивше Југославије у најкраћем изгледа овако:
Срби на Косову и Метохији су у ишчекивању сад већ изводиве „Олује“, Срби у Републици Српској чекају свој ред, свесни да су следећи, Срби у Црној Гори чекају да им ЕУ дозволи попис, Срби у Македонији чекају да им на крсну славу дође наш свештеник, а Срби у Хрватској више ништа не чекају, сем смртовница на латиници, надајући се да ће бар на споменицима, своје име и презиме моћи да испишу ћирилицом.
Депеша Америчке амбасаде из 2006. године у којој је формулисана Стратегија К1 (Косово - споразум и последице) још увек је на снази. Она и сада (нарочито данас) подразумева да се на изборима остваре четири главна циља. То су:
- Утицај на избор кооперативне, демократске владе.
- Смиривање српске реакције на отмицу Косова.
- Поткупљивање посткосовске Србије и
- Усмеравање Србије ка евроатланским интеграцијама.
А далеке 1935. године, у свом програмском чланку „До тог мора доћи“, Милош Црњански пророчки је наслутио, та злохудна и тешка времена која су уследила, и која трају до данас.
„За ових петнаест година југословенског бриџа, српска је страна, по нашем мишљењу, она која је стално губила, попуштала, црвенела, била наивна, живела од обећања (лудом радовања) и која је у дискусијама критикована, од које се тражило све, а којој се није давало ништа.“
Изнео је тада своју идеју, да је политичке прилике у Краљевини Југославији потребно истрајно сагледавати са српског становишта рекавши:
„Нек будем данас једини али сам уверен да ће нас скоро бити милионима који ће рећи: све је то лепо и красно, и част свакоме, али оставимо се небулоза. Погледајмо како ствари стоје са чисто српског интереса.“
Милош Црњански је подигао барјак националног самопрепознавања врло високо. Платио је високу цену, али је свој крст, достојанствено и храбро, носио до краја живота.
Именар оних који су после њега - сведочили истину - и страдали због тога, подугачак је.
Та злокобна партија бриџа (српског самопорицања) и даље се игра. Све је спремно, столице су већ добрано попуњене.
Јер, избори су пред нама!
Ако на њих изађете разједињени бићете (као и сви ми) најобичнији кибицери, скоро па неми сведоци, толико пута, већ виђене, досадне комедије која ће се нажалост још једном завршити као српска трагедија.
Зато је дужност свих патриотско - демократских снага да на предстојеће изборе изађе јединствено
Не да би се надметала, у овом конструисаном привиду, својим политичким програмом са другима, већ да би напокон оживотворила, потребну и живу истину, коју нам је давно обелоданио велики Жарко Видовић:
Србија треба да се избори за демократију од које се неће тражити да буде лишена српског националног осећања и саосећања, а национално осећање лишено демократије.
Србији је потребан отрежњујући укрштај патриотизма (националног саосећања) са демократијом. Такву демократију ваља нам тек успоставити а предстојећи избори су можда и последња прилика за то.
То би морала бити заветна заклетва свих патриотско - демократских снага у Србији.
А та најважнија и једина обавеза проистиче из моралне, људске и политичке одговорности коју ваљда осећамо према свим страдалницима, који су без обзира на последице, заступали српско становиште. До тог мора доћи јер у супротном…
Милош Црњански је остао самац.
Жарко Видовић без наследника.
Зоран М. Николић
Најновији број
25. април 2024.
