Важно је да човек препозна чему се вреди посветити

Симболично, на тетарској великој сцени, прву и последњу професионалну улогу пре одласка у пензију одиграо је изводећи комад Миливоја Мишка Милојевића. Ваљевац родом, Шапчанин опредељењем и сплетом животних околности, током каријере добио је више од 50 награда за глуму, режију и допринос тој уметности. Првак драме Шабачког позоришта Иван Томашевић свакој изведби приступа темељно доносећи упечатљиве улоге у широком спектру ликова и тај рецепт учинио га је пожељним сарадником домаћих и страних филмских продукција. Чувени Жућа, који је и драмски писац и редитељ, рођен је истог датума, 14. фебруара, али 43 године пре извођења прве премијере Сцене „Маска“, позоришне трупе основане са супругом Анетом, такође првакињом драме.

Завеса је тренутно спуштена, јер глумац никад не иде у пензију. Да ли се нешто ипак променило?
Што се посла тиче, немам још увек осећај да се нешто променило, мада у једном тренутку као да сам осетио нешто мало више слободе. Обавезе играња старих представа у којима сам играо на репертоару у позоришту остају и даље и подразумева се да стојим на располагању ако се укаже прилика да заиграм у неком новом комаду. Не мислим да је то само везано за наш посао, него уопште, ако човек хоће да ради, може да се организује. Можда је нама то мало лакше, јер имамо Сцену „Маска“ и сваке године урадимо по једну премијеру. Одлазак у пензију ће ми отворити врата да се томе више посветим. Према томе, пун ангажман остаје.

Фото: Глас Подриња

Љубав и посао
Кад о себи размишљам, осећам као да се све некако уклопило. Бавим се послом који волим и зато ми не пада тешко. Како кажу, ако радиш нешто што волиш, имаш осећај да ништа и не радиш. То што се и Анета бави истим послом и што смо заједно, се уклопило. Њени родитељи су били глумци, у мојој породици се нико никад ничим сличним није бавио. Не говоримо често код куће о послу, понекад се дотакнемо нечега, али смо, наравно, подршка једно другом. То што радимо са „Маском“ је неки потпуно други свет у коме уживамо. Ћерка Селена је изабрала костимографију, била је ангажована у Шапцу и широм Србије и драго ми је због тога. Срећан сам што није у нашој професији, јер данас бити млад глумац значи да мораш да имаш толико среће, квалитет не значи много, можда доза дрскости, али не у негативном смислу, а она није таква.

„Маска“ је настала из жеље за театарским истраживањем, режијом и педагошким радом, у кризном периоду за позориште, а посебно важан је и рад са младима.
После петнаестак година интензивног рада у позоришту, наше обавезе су у односу на то како се данас ради, биле, употребићу тај израз, „нехумане“. Понекад смо имали и по шест премијера на вечерњој сцени и две представе за децу. Били смо практично заузети свакодневно, дешавало се да по три- четири месеца немам слободан дан. Нико се није жалио, зато што је у том периоду Шабачко позориште било једно од најбољих у Југославији, тако да је нама то представљало велико задовољство. Кад нешто радиш и кад је то признато, има резултате, онда ти ништа није тешко. Данас се много тога изгубило. Више нема тако озбиљних критичара који би пратили рад позоришта, нарочито ван Београда. Позоришта су због тешке материјалне ситуације, али и због организационих проблема, принуђена да смање своју продукцију и ураде се можда три- четири представе годишње, тако да се јавља тај вишак времена. Тако је 2000. године кренула прича са „Маском“. Видели смо то као неку врсту мисије ширења позоришне културе међу најмлађима, рачунајући да ће то бити будућа публика или ће се определити да им глума буде животни позив. Због обавеза које Анета и ја имамо ван Шапца то не може да буде најредовније.

Морам да се захвалим Градској управи која нас редовно прати и помаже. Ми и сад радимо у Културном центру, наша колегиница Јована Пантић одлично ради са децом. У процесу смо стварања једне представе, ту је и „Весело мајмунче“, као и Драгана Радојевић. То је драгоцено за град. Млади долазе на пробе, часове, ту се оплемењују и обогаћују знањима и вештинама које ће им користити у будућности. Сваке године неко из наших група упише позоришну академију, неки полазници завршавају друге факултете, али та љубав према позоришту је остала и они је даље шире, што је најважније.

Лакоћа играња се постиже с годинама рада, а истовремено, потреба да увек будете на висини задатка од вас захтева да сваком послу приступите као да први пут радите?
То је мало апсурдна, шизофрена ситуација. Да би се глумац ухватио у коштац са неком великом, озбиљнијом улогом, потребна је огромна количина информација о лику, поготово ако је то историјска личност, јер ту не сме да буде одступања. Томе треба да се посвети много времена, усредсреди само на то. Данас је таква ситуација да услед огромног броја разних серија, продукција, филмова, огромна већина глумаца једноставно не стиже да се озбиљно посвети том послу, наравно, има часних изузетака.
Апсурд је у том случају да што више радиш, квантитет, уместо да се одрази на квалитет, овде смета квалитету. Кад глумац хоће, може да се посвети и да ради онако како му савест налаже да је најбоље. То је лични избор.

Необично признање за сликарски таленат
Постојала је дилема између ликовна академије и глуме.
Човек не зна шта би било кад би било. Не кајем се што сам изабрао овај позив и овај пут, с тим што је та моја љубав према ликовној уметности и сликању остала и данас. Имао сам среће да упознам Драгана Мартиновића Мартина, који је тада био сликар извођач у Шабачком позоришту. Две године смо били нераздвојни, сада смо и кумови. То је један до ретких људи који нема тајни, спреман је да свакоме из своје области пренесе знање, вештине и тако је и мени преносио и учио ме и дан данас. То је као и глума, као и већина уметности, занат, рад, наравно, мораш имати таленат. Уз њега сам још више заволео сликање. Сад не сликам толико, али често сањам да сликам. Имам једно чудно признање за сликање. Са једног Октобарског салона на коме су више пута биле излагане моје слике украдене су две слике Милића од Мачве и једна моја. Први пут кад сам излагао било је то управо на наговор Драгана Мартиновића.

С мишљу да сваки редитељ мора бити помало глумац, а глумац још више мора бити редитељ, упустили сте се у режију, па и писање сценарија.
И то је од човека до човека. Добар редитељ и не мора да буде глумац. Наравно, има оних који су и редитељи и глумци, има и оних редитеља који нису глумци, али умеју нешто да одиграју, али по мом мишљењу, комплетан глумац, нећу да кажем добар, мора да осећа режију, мора да осети мизансцен, где ће на сцени, куда ће. То јесте глумачки задатак, али улази мало и у решење редитељског проблема. Има глумаца који не размишљају, стану и чекају да им редитељ каже све то. Неким глумцима то користи, мени смета, јер ако кренем онако како сам ја схватио тај лик, осећам, значи да ме он води. Ако ми редитељ једном, па други пут, каже да се то не ради тако, онда то постаје огромна препрека, постајем робот коме се брани да размишља. Сретали смо се у каријери са разним редитељима, богатили новим искуствима и морали да будемо спремни да се прилагодимо сваком. Не бих могао да кажем да је тешко кад осећаш задовољство у ономе што радиш. Волим глуму, али волим и да режирам, и да напишем текст. Мислим да је глумцима лакше да пишу и режирају, него писцима и редитељима да играју.

Рад са којим редитељима је за вас био најплодоноснији?
Као младог глумца, стављали су ме у све представе на репертоару, где год је било могуће, да ме упосле. Прва представа у којој сам имао озбиљну улогу је била „Смртоносна мотористика“ Мишка Милојевића, десило се да и последњег дана радног односа играм представу коју је он режирао. Мени и позоришту, нарочито младим глумцима, значио је рад са Александром Лукачем, Никитом Миливојевићем, Коканом Младеновићем, посебно са Александром Ђорђевићем, а ту је и Славенко Салетовић. То су редитељи који су доносили нешто ново, неуобичајено. Сећам се да нама младима који нисмо имали искуство није било тешко да се укључимо у то. Старији глумци, ненавикнути на такав начин рада, имали су проблеме, па смо онда ту мало више разговарали, сарађивали. Тад се више боравило и радило у позоришту и мислим да су данашње генерације мало ускраћене за такав начин рада. Опет се враћам на то да ме сваки редитељ са којим сам радио нечим обогатио. Не само редитељ. Ту су и сарадници, од лектора попут Бране Ђорђевића, професора, Шапчанина, који је преносио његова искуства, знања, као и Ивица Клеменц, драгоцен и као глумац и као професор. Ако хоћеш, од сваког можеш нешто да „украдеш“, да научиш или да само сабереш са осталим искуствима и све те то чини богатијим.

Италија- рајско искуство
Играли сте у италијанским, енглеским, израелским и америчким филмовима и серијама.
Већином су то биле копродукције које су се снимале код нас. Ми смо овде радили телевизијски филм из два дела „Скандал у римској банци“ (Le scandalo dell Banca Romana). Чувени редитељ који је радио представу Стефано Реали писао је и музику за филм. Баш са тим редитељем и екипом сам имао лепу сарадњу. После годину дана стигао је позив из Италије. На предлог Стефана Реалија, редитељ Нери Паренти ме звао да играм у италијанском филму. Био сам скоро три месеца у Италији и то је као из бајке у односу на нас овде, као Холивуд. То су врхунски италијански редитељи и глумци. Било је лепо искуство, као у рају. Феноменална организација, однос према глумцима, продукција Filmauro. Луиђи де Лаурентис је продуцент, у власништву његове породице је и фудбалски клуб „Наполи“. Од првог дана сам добио возача који је иначе био возач Силвестеру Сталонеу кад је снимао филм „Алпиниста“.

Фото: Глас Подриња

Да ли сте имали тренутака преиспитивања свог позива, осећај неприпадања?
На такав начин не. Наћи се у одређеном, правом тренутку, на правом месту, имати среће, то је за сваког човека у сваком послу вероватно пресудно. Тадашњи директор Шабачког позоришта Петар Бељић распитивао се за мене док сам у Ваљеву као гимназијалац играо у Аматерском позоришту „Абрашевић“ и имао среће да су у то време тамо режирали Дејан Мијач, Егон Савин, врхунски редитељи. Са представом Оливера Викторовића смо победили Савезном фестивалу у Требињу где су била позоришта из целе Југославије. Добијам и награду за младог глумца „Јоаким Вујић“. Представа „Пропаст царства српског“ је исто победила у Требињу. У њој игра Слободан Петрановић Шарац, а ја сам га мењао у тој улози док је био у војсци. Рад не мора да донесе резултат конкретно за ту ствар за коју радиш. Кад смо посвећено радили „Бановић Страхињу“ у режији Александра Ђорђевића, сви су очекивали да ћу добити награду на фестивалу „Јоаким Вујић“, али ни представа, ни ја нисам добио награду. Мени то никада и није био мотив да радим. Највећа вредност ми је сам процес рада, стално усавршавање, учење, стицање искустава. Та моја посвећеност, уложен рад на тој улози, користио ми је на следећој која је била мања, за коју нисам очекивао награду, али сам је добио. Некад нешто није вредновано у том тренутку, али тај рад никад није бачен, ни узалудан. Ако не донесе плод тог тренутка, исплатиће се за годину- две- три. Мислим да је тако у сваком послу. Људи, нарочито у данашње време, очекују та инстант решења, ако уложе данас рад, хоће да се то данас исплати и врати. То није увек могуће. Нажалост, живимо у таквом времену где се одмах траже резултати, профит, добит, што пре, немамо времена за дугорочна планирања и улагања. То није добро за човека, појединца, личност. Они који раде на себи, не стичу признања одмах, али кад дођу, она су много већа него она што су ови други одмах добијали.

Када човек нечим жели суштински да се бави, има ли то своју цену? Колико то „троши“?
Можда је срећа да човек тако размишља, вештина, памет или искуство, да човек препозна оно чему ће се посветити. Можда ме искуство томе научило. Сада преко неких ствари за које осетим да нема потребе ни сврхе да се удубљујем прелазим, али код оног што ме интересује наравно да желим да дођем до суштине. Чувам се и да се не узнесем. Сујета је погубна по самог човека прво, а онда и по односе са другим људима који те другачије гледају. Огромна већина глумаца није сујетна. Обично они који се можда негде подсвесно осећају незадовољно или на неки начин угрожено беже у сујету и покушавају на друге начине да се докажу.

Златни медаљон и фестивал у Русији- награде које се памте
Свака награда је најдража то вече, али је мени најдражи Златни медаљон „Љубиша Јовановић“, самим тим што је додељено само 16 тих награда. Наћи се у друштву које чине: Раде Шербеџија, Љуба Тадић, Бата Стојковић, Миша Јанкетић, Мира Ступица, Крум Стојанов... Мислим да је последњу награду добила Ружица Сокић, а од тих млађих у то време смо били само Јасна Ђуричић и ја. Онда се фестивал угасио. Награда „Зоран Радмиловић“ у Русији, где сам позван као гост Фестивала у Липецку, уврштена је на инсистирање жирија и проглашен сам за најбољег глумца фестивала јер по пропозицијама нисам могао накнадно да будем убачен у такмичење. Занимљиво је да су на том фестивалу равноправно учествовале у конкуренцији све форме, почев од монодрама и дуодрама, па до ансамбл представа.

Каква је будућност позоришта?
Верујем у реченицу да је свуда око нас позориште, да је све позориште. И сада, после толико година бављења тим послом, поготово што осећам да и преко „Маске“ вршим неку мисију у позоришту. Некад ми је било незамисливо, тужно, па и непријатно, да играмо пред полупразном или полупуном салом. Сада сам имао прилике да по неким селима играм за младе, за петоро- шесторо ђака. Међу њима је било оних који иду у обданиште, још не знају да читају, немају прилику да гледају представе, али мени је такво задовољство да им причам о позоришту, да им објасним шта је, срце ми је пуно. Кад одемо негде са „Маском“, па неко прокоментарише да је мало публике, увек кажем, нека буде и једно, играм као да је пуна сала.