Сваки успех тражи одрицања

Последње три године живи у Београду, где похађа Архитектонско- техничку школи и тренура у „Црвеној звезди“. Иако ће тек за месец дана постати пунолетна, иза ње су значајни резултати. Поред медаља освојених на државним првенствима и постављених рекорда за свој узраст, Наталија је прошле године у Турској била вицешампионка Балкана на 1.500 метара, док је ове године на дворанском првенству била најбоља на Балкану у конуренцији старијих јуниорки

Светско првенство у атлетици за старије сениорке одржаће се у августу у Перуу, а Шабац ће на њима имати своју представницу – Наталију Грујић. Последње три године живи у Београду, где похађа Архитектонско- техничку школи и тренура у „Црвеној звезди“. Иако ће тек за месец дана постати пунолетна, иза ње су значајни резултати. Поред медаља освојених на државним првенствима и постављених рекорда за свој узраст, Наталија је прошле године у Турској била вицешампионка Балкана на 1.500 метара, док је ове године на дворанском првенству била најбоља на Балкану у конуренцији старијих јуниорки.

Почела је да тренира са 10 година у школици спорта, да би годину и по касније отишла у АШК „Темпо“ код тренера Милисава Станојчића, који је препознао њен таленат за трчање и већ тада се издвојила у конкуренцији својих вршњака. По завршетку ОШ „Ната Јеличић“ отишла је у Београд и тада крећу Наталијини значајнији спортски успеси.

-Прво сам трчала на 300 и на 600 метара и та дистанца се временом повећавала. Када сам почела озбиљније да се бавим атлетиком трчала сам на 1.500 и 3.000 метара, а сада на 800 и 1.500. На свом првом митингу у Сремску Митровицу такмичила сам се у три дисциплине: скоку удаљ, бацању вортекса и трчању на 300 метара и у свему сам освојила медаље и све ми се свидело. Ипак, тренер је рекао да сам ја за трчање. Касније сам се у томе пронашла и ево ме сада са нормом за Светско првенство, прича Наталија.

Иако је Светско првенство тек за шест месеци, за њега се већ припрема. Очекују је у марту и априли припреме на Златибору и у Бару.

-Свесна сам да је преда мном паклено надметање са девојкама из целог света. Тренутно у свом узрасту имам 15. резултат на свету. Планирам да током летње сезоне спустим свој лични рекорд и да на самом такмичењу уђем у финале, односно будем међу најбољих 12, а онда шта буде. Наравно, волела бих када бих се пласирала међу шест или седам најбољих на свету, признаје Наталија.

Каже да никада није умела да да одговор на питање о чему размишља док траје трка. Све зависи од наметнутог темпа.

-Када је трка јако брза фокусирам се на то да пратим темпо и противницу испред себе, да исфиниширам и заузмем што бољу позицију. Тада никога око себе не чујем, најчешће ни тренера. Уколико је трка спора морам да мислим на тактику, промену темпа. Више волим да трчим брзе трка и када имам конкуренцију, једино тада могу да видим где се налазим и да постигнем што бољи резултат. Осећај када победим је невероватан и држи ме тај и наредни дан. Дана када сам истрчала норму за Светско првенство, лични рекорд и још победила у тој трци осећај је био невероватан, а још лепше је било када сам видела радост тренера и клупских другова. Са друге стране, када не победим у трци својом грешком гледам да из тога нешто научим и следећи пут исправим. Када имам јаку конкуренцију и знам да не могу да победим тада нема притиска и трудим се само да остварим што бољи лични резултат, наводи Наталија.

Симболика
Наталија се пред трку увек прекрсти, а амајлијом сматра једну наруквицу коју већ годинама није скинула са руке. Оно што истиче као интересантно у својој атлетској каријери јесте да су јој сви тренери имали исте иницијале.
-Од школице спорта до данас имала сам три тренера и свима име почиње словом М, а презиме словом С. Први тренер ми је био Милан Симић, затим Милисав Станојчић, а сада ме тренира Мирјана Стојановић, прича Наталија.

Спортски живот, чак и у јуниорској конкуренцији, захтева многа одрицања. Наталија је већ годину не једе слаткише, нити нездраве грицкалице у којима њени вршњаци уживају. Не остаје будна до касно, а слободно време углавном користи да би се одморила.

-Када сам почела здравије да се храним резултати су се видели скоро одмах, на првом дворанском такмичењу спустила сам лични рекорд на 10 секунди. Лежем да спавам обично око 22.00 – 23.00 сата, изузетак је када морам да учим. Устајање ме свакако чека већ у 6.30, било да ујутру прво идем на тренинг или у школу. Сваког дана тренирам сат и по, два, а некада и више. Већи део дана проводим у школи, а код куће најмање. Слободног времена имам викендом, тада се видим са друштвом, па и увече изађем у град, али то није тако често. Волим да шетам, да одем у позориште, поготову када другарица из разреда глуми у представи. Највише ме релаксира слушање музике, каже Наталија.

Иако је у Београд отишла са само 15 година то јој није тешко пало. Услови за тренирање су знатно бољи, што је убрзо и резултирало фантастичним успесима.

-Снашла сам се веома добро у Београду. Желела сам да се преселим и била сам спремна за то. Предност ми је што ми тата ради тамо, тако да нисам у дому него у стану и углавном су са мном и тата и мама. Сестра је у Шапцу, завршила је Правни факултет и ради у Вишем суду. Што се тренера тиче ту нема разлике, али су у Београду услови за тренирање знатно бољи и то се види и по резултатима које остварујем. Шабац не улаже толико у атлетику, нема ни адекватне стазе за озбиљније трчање, док у Београду по лошем времену и хладноћи тренирамо у дворани у идеалним условима. Професори имају разумевања за моје тренинге и одсуство због припрема, наводи Наталија.

Не долази тако често у Шабац, углавном једном у два месеца. Највише жали што на Вашару није била последње две године, док две године пре тога није ни организован због короне.

-Шабац није далеко од Београда, али викендом поред тренинга увек имам и да учим, а трудим се и да се одморим. Тако да у Шабац највише волим да дођем када немам асполутно никве опбавезе, него само да уживам и да се видим са друговима, каже Наталија.

М.М.

Инфо

Берза

Сваки успех тражи одрицања

Људи

Остале вести

Најновији број