Љубав утиснута у сваки милиметар коже

Ово није прича о још једном занату који изумире, већ о љубави утиснутој у сваки милиметар коже са којим су руковали. Три деценије је Саша Марковић сарач, а у тај занат увео је и супругу Марину, чији су родитељи тада били ташнери у Шапцу. Љубав се родила, па је Саша из Уба дошао у Мали Париз и ту провео већи део радног века. Селили су се, мењали локације, а локал у коме су сада њихова је адреса последњих година. Израђују предмете од коже- ситну кожну галантерију, каишеве, новчанике, опрему за лов, коње, футроле за ножеве, разне привеске, каишеве за хармонике, гитаре... Они који знају за квалитет и имају јасна очекивања, лако их налазе. Радионица на истој адреси, иза радње у којој су изложени њихови производи, права је ризница небројено много алата и машина.

Фото: "Глас Подриња"

-Супруг зна боље како смо кренули, правио је свашта „помоћу штапа и канапа“, сад тако годинама... Машине имају различите намене, али већином се ради ручно, а оне су ту као испомоћ, да се унапреди посао, велики је то асортиман алата. Најтеже је ручно шивење, без обзира на то шта је у питању. Просто, сама кожа је дебела, још кад се саставља два- три слоја, то је онда тешко и провући- објашњава Марина.

Мајстор свог заната
Саши то није проблем, будући да је већ са 16 година почео да учи занат, знања и искуства се нагомилало. Кожа је вредна сировина, а свака грешка исто тако може скупо да кошта.

-Постоји страх, наравно, пошто се ради са скупим материјалом. Није што је мој муж, али стварно је мајстор свог заната. Право да вам кажем, за све ове силне године не памтим да ли је била једна- две грешке, толико је педантан. Ту сам као помоћ, подршка, да лепим шта треба, а све остало је његово- почетно, крајње и финално, ја сам ту „спољни момак“- у шали каже она.

Фото: "Глас Подриња"

-Тешко је, човек мора да буде сконцентрисан, нема грешке код коже, исправке, ништа, психички и физички је напоран посао. Имам све савремене машине и старе ручне алате који су се користили пре сто година. То ми олакшава производњу- додаје Саша.

У радионици, кад се сви окупе, заједно са сином, не зна се где престаје прича, а где почиње посао. Шалу на страну, неопходна је велика концентрација при раду, али кад су заједно, посао сам од себе иде и међусобна подршка резултира успехом. То су ти моменти уживања у заједништву кад се сви изазови лакше превазилазе.

Фото: "Глас Подриња"

-Њему је најлепше у његовој радионици- каже Марина, а Саша је сагласан са њом.

-Стари занати су посебна прича, то не може свако да ради. Могао сам било чиме другим да се бавим. Одабрао сам овај занат, отишао код мајстора са 16 година и тако почео. Кожа ти једноставно уђе у поре, чак смо се и бавили прерадом коже дигитално, имам ту технологију, али сам престао то да радим, пошто нисам имао финансије. Кад сам почињао, деведесетих година, Кинези су дошли и „угасили“ нам посао- признаје он.

Кинези најбоље муштерије
Кинези су „скупо коштали“ и Маринину породицу, која је после двадесет година ставила катанац на чувену шабачку ташнерску радњу. Ипак, нашли су начин да јој се реванширају.

-Они су нам сад најбоље муштерије. Не бисмо преживели да нам није Кинеза. Уђу у радњу, укључе се на видео позив са неким из своје земље, договарају с нама преко „гугл транслејта“. Колико разумеју, не знам, али на крају оду одавде са најмање шест, некад и десет каиша. Ту су и преправке, скраћивања. Каишеви су кожни, класични, и ја их носим, нема посебно женских и мушких. Последњих годину и по дана узимају само каишеве, ретко кад понеки новчаник. Много људи уђе у радњу, просто се одушеве, запањени су да има још неко да то ради. Долази нам доста странаца- истиче уз осмех.

Фото: "Глас Подриња"

Иронија је и да управо незадовољни људи долазе код њих у потрази за квалитетом, након што су им кинески каишеви брзо попуцали.

-Недавно смо супруг и ја причали о томе да ми се чини да се у последње време много људи враћа. Пре неки дан, дође ми човек сав бесан: „Дајте ми каиш, какав год, нешто, било колико да је, уоште не питам за цену! Да ли ми верујете, пун џак у последњих годину дана син и ја смо накупили каишева који су пукли! Одем код Кинеза, купимо, дамо 400- 500 динара, ставим га три- четири пута. Шта ћу, лепо ми дође да узмем тај џак и бацим њима испред радње“, рекао је бесно. Одговорила сам му да ништа тиме неће добити- прича Марина.

„Тајна“ у каишу
Супруг се надовезује: „Народ гледа да купи каиш за триста динара, купиће десет пута, а ово може цео живот да носи. Има их који воле, цене кожу, али мали је број, 20- 30 посто има поштовање и зна шта је кожа, каиш, квалитетан новчаник, било шта од коже“, сматра.

Занимљива анегдота везује се управо за један каиш са „тајном преградом“. Наиме, у рајсфершлусу се крије џеп у који се по потреби може сакрити новац.

-Једном приликом муштерија је донела такав каиш на поправку. Мени је то било занимљиво, видео сам мустру, па сам и сам направио сличан. Ако неко покуша да га опљачка, претресе, а паре нису у новчанику, него ту. Сад постоје скенери, а ранијих година, причао ми човек, преносио је и по 20 хиљада евра у таквом каишу- сећа се Саша.

Фото: "Глас Подриња"

У Шапцу памте Симу Чолића као једног од последњих истинских посвећеника том послу. Данашњи сарачи су оријентисани претежно на запрежни програм, нарочито у Војводини, а посебно на њеном северу.

-Имамо тројицу колега у Руми који се конкретно баве амовима за коње и само то раде. Кад тако мора нешто веће да се одради, ми му проследимо, углавном радимо поправке. То је баш велики посао, много је улагања, а Шабац није неко подручје за то, док Сремци сви имају коње, није та прича, овде просто и нема много- каже Саша.

Раније су се снабдевали у румској кожари док је радила, сад претежно у Београду и Земуну. Цене репроматеријала расту, јер је све мање и коже на тржишту, посао се све мање исплати, па ни сина не желе да форсирају да се тиме бави. Користили су прошле године субвенције за самозапошљавање и верују да ће истрајати у томе до краја радног века. Када је сваки сат рада испуњен љубављу, онда и резултати морају бити такви- плодоносни.