SELO NEKAD I SAD
ORONUO STARI ĐERAM
Dani oko Božića prilika su da stari ispičaju mladima po neku poučnu priču iz vremena kad su bili njihovih godina. Sve hvaleći novotarije u poljoprivrednoj proizvodnji tek da podsete da se u mnogo teža vremena radilo sve da usev da bogat rod. Dani bogom dani da se prošeta sve zapuštenijim selom doveli su aktere priče do starog đerma koji se samo nazirao iz šipražja u povrtarskom raju.
Stari đeram, po predanju bio je i mesto gde se vilo kolo vilinsko. Potom mesto odakle se nosila voda koja je najbolje kuvala pasulj a u dana kada se ubiralo pšenično zrno donosila studen o kojoj se pričalo.
Prisećao se vršnjak vremena a unuci netremice slušali. Tu pored đerma u potoku bio je i dolap. Naprava znalaca već izumrlih zanata koja je kupila vodu lopaticama iz potoka a potom rasipala u iskopane kanale gde je bio rasađen paradajz, paprike i sve po čemu se povrtarski raj poznavao. Napravu je vukao konj vasceli dan dok se zemlja dobro ne natopi i po pravilu u oblačne dane do u suton da zemlja upije vodu a onda zorom zagrtali usevi. Mukotrpno se dolazilo do obilja proizvoda koji su stizali na pijace Beograda, Novog Sada, Slavonskog broda, Zagreba, Slovenije. Koliko god bilo mukotrpno radilo se od jutra do sutra i spavalo na tezgi.
Tajna je naravno ipak bila u vodi koja je bila čista ko suza i takoreći na svakom koraku. U novije vreme presušuju i bunari što zbog nebrige što zbog same prirode tek stari đeram bi trebalo urediti iznad svega zbog i sada zdrave vode. Nedaleko starine je i bunar gde su čobani, njih desetina udruženo stado napasali i igrali klisa i krpenjačke, čobanice plele i pevale i tako iz dana u dan. A onda je pohlepa pojedinca grabeći brazdu više urušila bunar sa kojeg je odgajeno bezbroj dece. Po narodnoj i zdrave i prave.
Po vodu se opet išlo sa dve kofe i obranicom koja je usled hoda garantovala da će pola vode ostati u sudovima. I tako u nedogled za studen kapi za hranu, veš i stoku. Muka da joj je teško bilo naći ravnu. Ali i kap koja je orače i kopače okrepljivala ali se u kofi rashlađivala tanka domaća i poneka flaša soka da brojni nadničari okrepe dušu za vrelina. A bila su nezaborav leta gde većina pamti vrelu prašinu i pljuskove posle kojih je voda bila topla. Toga sada nigde nema.
Raduje, tvrde stariji kopanje bunara velikih dubina gde je voda zagarantovana, sadnja brojnih kultura i zaštita kvalitetnim ogradama parcela od nekoliko hektara. Tu bi jedan đeram bio malo ali da priseti na prve korake i te kako vredan. Koreni se naprosto moraju pamtiti zarad naraštaja koji dolazi.
Zvuči nestvarno, skoro idilično da se i iz reka i rečica poput Dobrave, Dumače, Višnjice, Vukodraža pila voda iz ruke i davala i maloj deci. Ali nekad bilo.
Sada bunari od preko stotinak metara napajaju zasade borovnice, aronije, lešnika, svakojakog voća i povrća i donose vrednu zaradu. Sa manje rada i više tehnike ali vodi zamene nema, pa se stari bunari i đermovi koji su olakšavali izvlačenje vode moraju čuvati da ne ostanu samo u pričama.
I kakva bi to priča bila bez zrnevlja ašikovanja. Baš tu, pored đerma začelo se bezbroj ašik dana i brakova i čeljadi koja su imala oči prelepog plavetnila. Bilo je i prela i posela, nedaleko i gumna gde se obavljao masovni vršaj prvo parnjačama pa potom malo savremenijim mašinama a pšenice bilo mnogo manje no sad ali bogatog zrna zdravog projinog i drugog brašna.
A đeram za sve i uvek donosio studen vodu da okrepi i iznedri novi elan da se istraje i u najteže dane. Ali stvarnost je sumorna i poučna.
Oronuo stari đeram.
Stari đeram, po predanju bio je i mesto gde se vilo kolo vilinsko. Potom mesto odakle se nosila voda koja je najbolje kuvala pasulj a u dana kada se ubiralo pšenično zrno donosila studen o kojoj se pričalo.
Prisećao se vršnjak vremena a unuci netremice slušali. Tu pored đerma u potoku bio je i dolap. Naprava znalaca već izumrlih zanata koja je kupila vodu lopaticama iz potoka a potom rasipala u iskopane kanale gde je bio rasađen paradajz, paprike i sve po čemu se povrtarski raj poznavao. Napravu je vukao konj vasceli dan dok se zemlja dobro ne natopi i po pravilu u oblačne dane do u suton da zemlja upije vodu a onda zorom zagrtali usevi. Mukotrpno se dolazilo do obilja proizvoda koji su stizali na pijace Beograda, Novog Sada, Slavonskog broda, Zagreba, Slovenije. Koliko god bilo mukotrpno radilo se od jutra do sutra i spavalo na tezgi.
Tajna je naravno ipak bila u vodi koja je bila čista ko suza i takoreći na svakom koraku. U novije vreme presušuju i bunari što zbog nebrige što zbog same prirode tek stari đeram bi trebalo urediti iznad svega zbog i sada zdrave vode. Nedaleko starine je i bunar gde su čobani, njih desetina udruženo stado napasali i igrali klisa i krpenjačke, čobanice plele i pevale i tako iz dana u dan. A onda je pohlepa pojedinca grabeći brazdu više urušila bunar sa kojeg je odgajeno bezbroj dece. Po narodnoj i zdrave i prave.
Po vodu se opet išlo sa dve kofe i obranicom koja je usled hoda garantovala da će pola vode ostati u sudovima. I tako u nedogled za studen kapi za hranu, veš i stoku. Muka da joj je teško bilo naći ravnu. Ali i kap koja je orače i kopače okrepljivala ali se u kofi rashlađivala tanka domaća i poneka flaša soka da brojni nadničari okrepe dušu za vrelina. A bila su nezaborav leta gde većina pamti vrelu prašinu i pljuskove posle kojih je voda bila topla. Toga sada nigde nema.
Raduje, tvrde stariji kopanje bunara velikih dubina gde je voda zagarantovana, sadnja brojnih kultura i zaštita kvalitetnim ogradama parcela od nekoliko hektara. Tu bi jedan đeram bio malo ali da priseti na prve korake i te kako vredan. Koreni se naprosto moraju pamtiti zarad naraštaja koji dolazi.
Zvuči nestvarno, skoro idilično da se i iz reka i rečica poput Dobrave, Dumače, Višnjice, Vukodraža pila voda iz ruke i davala i maloj deci. Ali nekad bilo.
Sada bunari od preko stotinak metara napajaju zasade borovnice, aronije, lešnika, svakojakog voća i povrća i donose vrednu zaradu. Sa manje rada i više tehnike ali vodi zamene nema, pa se stari bunari i đermovi koji su olakšavali izvlačenje vode moraju čuvati da ne ostanu samo u pričama.
I kakva bi to priča bila bez zrnevlja ašikovanja. Baš tu, pored đerma začelo se bezbroj ašik dana i brakova i čeljadi koja su imala oči prelepog plavetnila. Bilo je i prela i posela, nedaleko i gumna gde se obavljao masovni vršaj prvo parnjačama pa potom malo savremenijim mašinama a pšenice bilo mnogo manje no sad ali bogatog zrna zdravog projinog i drugog brašna.
A đeram za sve i uvek donosio studen vodu da okrepi i iznedri novi elan da se istraje i u najteže dane. Ali stvarnost je sumorna i poučna.
Oronuo stari đeram.
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
25. april 2024.
