Инфо

Берза

  • aero 1.689 ▼ -0,06%
  • alfa 33.600 ▲ 0,28%
  • dinnpb 3.406 ▼ -2,41%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.001 ▲ 0,02%
  • lsta 399 ▼ -0,25%
  • niis 679 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • vzas 80 ⚫ 0,00%
(1. фебруар 2018.)
НЕБОЈША ВУКОВИЋ – АУТОР КЊИГЕ “НЕБЕСКА РЕДАКЦИЈА”

ДУШАМА КОЛЕГА КОЈЕ ЧЕКАЈУ ПРАВДУ

Србија седма у Европи и 13. у свету по броју убијених новинара у мирнодопским условима и рекордер по броју нерешених случајева злочина над медијским радницима, процентуално 100%. Колеге нас обавезују храброшћу и професионалношћу да их памтимо. Убиства самонаметнути табу. Професија деградирана
ДУШАМА КОЛЕГА  КОЈЕ ЧЕКАЈУ ПРАВДУ
Ако душе убијених лутају међу световима док се не открију и заслужено казне починиоци, слободно можемо рећи да су сене медијских радника у Србији осуђене уместо злочинаца, осуђене да лутају, деценијама чекајући правду, а њихове породице на болне успомене и питања без одговора Ко и Зашто? Једном су убијени, отети, други пут ће се догодити исто уколико се забораве. Успомену је покушао да сачува, у новинарском стилу, писаном речи, публициста и новинар Небојша Вуковић, аутор књиге “Небеска редакција”.
Стварање дела је трајало око две године, а покретачки мотив, осим чувања успомена крио се и у неактивности колега из УНС и НУНС.
- Када сам бројао настрадале колеге дошао сам у старту до 19, а онда погледате на сајту УНС, који треба да да све одговоре, видите 16 имена и по реченицу, две о сваком. Они се баве светским темама, организују некакве округле столове. Познавао сам Даду Вујасиновић, Славка Ћурувију, Дукија Ивановића и нисам хтео да сва успомена на њих и оне које нисам знао, буде сведена на две реченице.
Један од нерешених случајева је и нама посебно болно убиство, практично масакр четворице колега на Банији 9. октобра 1991.
- Убиство Зорана Амиџића, Боре Петровића, Сретана Илића и Дејана Милићевића има најбољу полазну основу за истраживање. Три дана после убиства, личне ствари Амиџића су донете у један лист уз објављивање најгнуснијих лажи о „убиству шпијуна, непријатеља“. Списак јуниора Металопластике који је био у џепу Амиџића прогласили су списком “србочетничких добровољаца”, ништа им није било свето!!!
Реч је о листу “Слободни тједник”?
- То је био таблоид, званично у приватном власништву, али је иза њега стајала држава. “Тједник” је служио у сврху пропаганде, ширио је мржњу, мотивисао становништво за борбу, многи новинари су писали под псеудонимом. Чак ни аутор тог срамног текста није постојао под тим именом. У том листу су радили неки људи, а неко је три дана после убиства донео личне ствари убијене четворке, дакле сведоци постоје, јак почетни траг је ту и ево 27 година нико из удружења да се распита, а редакција листа је у самом центру Загреба, није прикривена.
Наилазили сте и на “пријатељске савете” када сте тражили додатне информације о овом злочину, као и о другим о којима пишете?
- Није било претњи, али се догађало да приђу људи који нису шарлатани, већ “озбиљни играчи”, чак и некадашњи уредник дневних новина који кажу да “пустим то” што се десило на Банији, сервирају причу да су убиство извршили “пијани козаци”, наши резервисти, да су грешком стрељани. Када знате тог ко вам прича, питате се зашто вас скреће на погрешан пут. Да ли би “пијани козаци” однели ствари у центар Загреба после три дана?????
Ту се наставља прича која води ка “завери ћутања”?
- Почнем у разговору са њима да се распитујем, али онда ту креће позната матрица “имам некога ко зна некога у државној безбедности, направили су грешку, страшан пропуст онда”, а на додатни захтев за информацијама, следи постављање кажипрста на нос и “пссссст, о томе се не прича”. Још влада ирационални страх, још су махом људи уверени да су то у питању завере, стране службе и да о томе не треба причати, а прошло је готово 30 година. О сваком убиству има много верзија, али симптоматично да се баш ниједно не реши, политички још не сме да се “чачка”.
Случајевима убијених и несталих новинара о којима говорите укључују логички непојмљиве ситуације?
- Из стана Даде Вујасиновић су нестале четири зелене фасцикле у којима су докази “прљавих послова” и сарадње наших служби безбедности са Армијом БиХ током рата, међу аудио записима је пронађен магнет који је размагнетисао траке, а још је званично она извршила самоубиство. Душан Дуда Ивановић је ушао у такси код Маракане 1995. године и нестао, а за Удружења и полицију он је још у таксију, ево 23 године се вози. Ондашњи Министар полиције Драган Љочић је јавно рекао, после убиства Милана Пантића да су они дошли до сазнања да је он требало да буде престрашен само, а човек је убијен са три ударца бејзбол палице у потиљак, сигурно да Љочић није самоиницијативно изрекао тако нешто.
Постоји Комисија за истраживање која тврди да постоје помаци?
- Помаци постоје, а направљени су када су млади инспектори схватили да колеге нису страдале због објављених текстова, већ због оних које су требали да објаве. Овде се пречесто користи “политичка воља” као изговор за застоје, једном ће се и то, шта год значило, успоставити, па да видимо. Рад Комисија не могу позитивно коментарисати. Њима руководе Веран Матић и Љиља Смајловић, не оспоравајући њихову жељу и поштење, то су људи који немају времена да оду на паузу због свих функција, ко је њих именовао није имао добру намеру.
Ваше дело истовремено је пијетет према жртвама, али и омаж колегама и професији коју су представљали на прави начин.
- Имао сам част да познајем Даду Вујасиновић. Девојка која се није ничега плашила, на свако “не може”, одговарала је “Ко каже да не може?”, није дозвољавала саговорнику да избегне одговор, завршила је књижевност, била је ентузијаста, заљубљеник, родитељи су јој живели у Берлину, слали су јој десет пута више новца него што јој је била плата у “Дуги”, свесна опасности, није се повлачила. Славко је био невероватан вулкан енергије. Уређивао је “Таблоид”, лист који је таблоид, а у једном броју седам колумни (Тијанић, Тирнанић, академици Марковић и Милошевић, Воја Жанетић...), нема естраде, а погледајте данас таблоиде. Знам колегу из ондашње “Политике експрес” кога је он позвао да пређе код њега следећим речима: “Потребан си нам, али видим да си уморан. Ево ти плата унапред, узми, одмори се негде и онда дођи да радимо”.
Књигом тврдите да чувате сећање. Прети ли заборав?
- Путујем по Србији и само сам у шабачком дописништву РТС видео слике убијених колега, а рецимо у “Вечерњим новостима” које су изгубиле три члана, таквих фотографија нема. Као да је код нас мишљење да су сви новинари свесно изабрали ризичан посао, те су, готово, сами криви ако им се нешто деси, а то је застрашујуће размишљање. Запитам се да ли је наша професија проклета, јер нејединство, недостатак дигнитета нигде тако није изражен.
Шта се десило са новинарском професијом?
- Визит карта новинара “Новости” када сам ја почињао била је невероватно цењена, а данас су важнији ликови из риалити програма. Многе професије су 90-их девастиране, али ниједна као новинарска. Мале и нередовне плате довеле су до тога да ће новинар писати репортажу о Секи Алексић јер му је она платила. Аца Лукас нападне летвом фоторепортера, један дан се сви згражавају, а онда сутрадан се даље пише о његовом разводу од Соње, уместо да бар годину дана не буде поменут нигде. Не може се звати новинаром неко коме је професионална преокупација шта су јеле естрадне звезде, нека буде плаћено, нека живе од тога, али нека се зове другачије. Потребно је тело које издаје лиценце људима са дигнитетом, образовањем, онима који желе да раде на себи.
Улица са именима убијених новинара
У Великој сали Културног центра, одржана је у четвртак вече промоција књиге „Небеска редакција“, аутора Небојше Вуковића. На промоцији су осим аутора говорили Татјана Димитрић Михаиловић уредница шабачког дописништва РТС, Драган Филиповић, новинар у пензији и Зоран Бркић, новинар.
Овом приликом Татјана Димитрић Михаиловић обавестила је присутне о изношењу захтева управи Града Шапца, данас написаног у редакцији РТС-а са молбом да улица у којој се налази зграда „Глас Подриња“, носи име и обележје о убијеној новинарској екипи на Банији.
-Живот подарен за писану реч без кривца и казне је за незаборав, не само новинарима него и целом граду. Након 28 година иницијатива је да бар једна улица у овом граду добије име по нашим трагично настрадалим колегама Амиџи, Бори, Сретану и Дејану. Управо да то буде улица у којој је зграда у којој су они радили, чувена зграда „Гласа Подриња“ - истакла је Татјана Димитрић Михаиловић.
Д. Благојевић

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa