PRIČA O DOKTORU POLITIČKIH NAUKA MIROSLAVU BRKIĆU
ODGOVORAN PREMA SEBI I DRUGIMA
Pisati priče o ljudima, predstaviti život na jednoj strani u novinama, u našem „poslu sa sedam kora“, ne samo da nije lako, nego je i veoma zahtevno. No, pisati o prof. dr Miroslavu Brkiću, kao svojevremeno o prof. dr Zoranu Trifkoviću, koji je „otvorio“ naš feljton, još je teže, jer to je prepoznavanje istih mirisa, boja i zvukova u dosluhu generacije koja je zajedno stasavala.
Na njih, naizgled neozbiljne, možda niko nije ozbiljno računao. Rođeni u jednoj, studije su završili u drugoj državi. Zahvaljujući čvrstom prijateljstvu koje i danas vekuju, nisu se zamarali posrnulom idejom jugoslovenstva i jugonostalgijom, živeli su u vremenu sadašnjem, bez potrebe da se zaklanjaju iza bilo čega i upiru prst u bilo koga. Da bismo, bar u naznakama, uspeli da vam dočaramo ovu generaciju, podsetićemo se onoga što je Vinaver govorio za Fransoa Vijona: „On je pretvarao u sprdnju sve čega bi se dotakao onako kako je kralj Mida sve čega bi se dotakao pretvarao u zlato.“
Prof. dr Miroslav Brkić rođen je prvog dana proleća. Odrastao je na Trkalištu, kada je na mestu današnjeg naselja postojala Poljana, a jedina zgrada bila je ona u kojoj je on živeo sa roditeljima, u ulici Prote Smiljanića. Na Poljani, gde su „pala“ prva zaljubljivanja i turniri u fudbalu, inficirao se sportom, kojim se i danas rekreativno bavi. U „Milevinoj“ školi, učiteljica mu je bila Rada Despotović.
- I danas pamtim njen lik. Ona je prva osoba koja je počela da razvija, ne samo kod mene, nego kod svih nas, osećaj odgovornosti, za koji mislim da je najveća ljudska vrlina. Sećam se da smo stalno imali domaće zadatke, što me je tada nerviralo, a danas cenim. Kao profesor, znam da su ocene relativna stvar, važno je da čovek ima svest o tome da bi trebalo da učini sve što je u njegovoj moći, da ne odustane, nego da ustane i nastavi ka svom cilju, bez obzira šta drugi govore, da može sebe da pogleda u ogledalu i bude zadovoljan.
Budući da je bio jedinac, u „Milevinoj“ se naučio timskom duhu. Sreda je bila dan za fudbalski turnir. Danas je teško da se napravi ekipa, a „tada je bio problem da neko od nas ne igra“.
- Počeli smo da se družimo, prvo u osnovnoj, a posle letovanja u Meljinama, društvo iz Milevine i Natine i kasnije iz srednje, formirano je za ceo život. Nedavno sam shvatio da su mi prijatelji, osim moje porodice, najveće bogatstvo koje imam.
Bila su to drugačija vremena, što ne znači nužno da su bila bolja. Nije bilo savremenih tehnologija koje, iako olakšavaju život, otuđuju ljude. Pošto sve može da se upotrebi, ili zloupotrebi, nije „kako vam se zalomi, nego kako ga odlomite“. To su bili dani kada je još uvek „radio“ šabački korzo. Svako društvo imalo je svoje mesto, što je bila neprikosnovena teritorija koja se ničim nije smela povrediti. „Brkino“ društvo stajalo je kod Obuće. Odatle se odlazilo u prve kafiće koji su počeli da se otvaraju u Šapcu, u „Četvorku“, „PL“, „Kec“, ili na žurku za koju nije trebala pozivnica, jer su svi bili pozvani.
- Toliko je lepih uspomena, koje je teško opisati... Izlazili smo u grad bez prethodnog dogovora, jer smo znali da ćemo se svi naći na istom mestu. Jednom, kada sam izašao u grad i shvatio da sedim sam i pijem piće, da sam jedan od „matoraca, bilo mi je jasno da je došlo vreme za drugu, ozbiljniju etapu u životu. Tada sam imao trideset godina i odlučio sam da se oženim. Ipak, to je bio sam povod, uzrok je bila Biba, sa kojom sam se zabavljao već sedam godina i koja je najzaslužnija za moje sveukupno „sazrevanje“.
Šabačku gimanziju, svi koji smo prošli kroz nju, nosimo ne samo u sećanju, nego u svom biću. Tada je direktor bio jedan od najmarkantnijih profesorskih figura, Miroslav Jovanović, koji je ostavio trajni pečat na mnoge generacije. Gimnazija nas je vaspitavala.
- Profesor matematike, Bora Radovanović, bio mi je razredni u prvoj godini. Nikada nisam bio preterano jak u matematici, ali mi kod Bore nije smetala. On nam je bio kao otac koji se trudio da bude strog, ali je zapravo bio blag... Matematika mi nije smetala ni u osnovnoj kod Laze, koji mi je, kada sam osvajao medalje na krosevima u sedmom i osmom razredu, govorio „E, moja barabinac, ko nema u glavi, ima u nogama“ (smeh).
U vremenu (ne)srećnog usmerenog obrazovanja, u trećem razredu srednje upisao je sanitarni smer u „Zelenoj“ školi. Nameravao je da bude sanitarni inspektor. Dopadala mu se ideja da „odlazi u kafiće i kafane i pregleda kvalitet pića i hrane“. Takođe, bilo je važno što je, zahvaljujući sportu kojim se aktivno bavio, znao većinu ekipe sa tog smera.
- Bila je to gradska ekipa, (Pera, Zuba, Miša Nos...) devet mladića, što je ozbiljan broj muškaraca na jednom mestu u Medicinskoj školi. I danas bih, kad bih mogao da se vratim, upisao isti smer. Bilo je idelano, tri dana smo imali nastavu, dva dana praksu. Pamtim čika Ivu Savatića, koji je tada bio regionalni sanitarni inspektor, izuzetan čovek, netipičan profesor koji nas je učio ne samo zanatu, nego i životu.
U zrelim godinama, neki se igraju besmislene igre „šta bi bilo da je bilo“, ili, „samo da je“... shvatajući da su izbori na nekim raskrsnicama trasili njihov put. Brka nije jedan od njih. O putu koji je prešao govori bez žaljenja, sa reminiscencijom, kao onda kada je sa Perišićem, školskim drugom sa kojim se okumio, došao na ideju da devedesetih otvori prvo privatno preduzeće za dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju. Nije se dalo, a šta bi bilo da je bilo, ko zna... Umesto Više sanitarne škole, upisao je socijalnu politiku na Fakultetu političkih nauka. Šta se dogodilo? Deda Dule. Iako ga nije često viđao, „jer on nije bio deda koji je čuvao unuke, imao je svoj život, odlazak na tombolu i utakmice“, voleo je da razgovara sa njim.
- Bio je prototip gospodina Nikad bez odela, uštirkane bele košulje, štapa... Iako je završio samo četiri razreda osnovne, pinter koji je pravio burad, bio je obrazovan i sposoban čovek. Tog proleća došao je kod mene i rekao mi: „Ma kakva Viša sanitarna, upiši ti socijalnu politiku, to će uvek biti potrebno“.
Poslušao ga je, iako nije bio sasvim siguran šta upisuje i zatekao se u pomažućoj profesiji, za koju se ispostavilo da mu u potpunosti odgovara. Iako mu je bilo zanimljivo u početku, nije ni slutio da će jednog dana postati profesor. Slučajno? Izgleda da je deda Dule dobro video.
- Nikada nisam razmišljao o akademskoj karijeri, bilo mi je važno da očistim godinu u junu i imam slobodno leto u Šapcu. Međutim, desilo se ono što je Trile rekao - Bog me je pogledao (smeh). Na četvrtoj godini studija, upoznao sam svoju sadašnju suprugu i prvi put ostao u Beogradu za vreme letnjeg raspusta. Živeo sam u Studentskom domu, sa Bibom nisam mogao da se viđam svako veče, imao sam mnogo slobodnog vremena, pa sam učio... (smeh)
Rezultat te godine bio je prosek 10.0. Zapazio ga je profesor Milosav Milosavljević, za koga kaže da je njegov duhovni otac, koji je pripadao plejadi starih profesora, sa završenim magisterijem u Francuskoj i besprekornim poznavanjem francuskog i engleskog jezika. Pozvao ga je da bude njegov asistent.
- Od njega sam naučio da mlade ljude podstičem i negujem, da im otvorim put, a njihovo je da prihvate i eventualno prerastu svog profesora, mada ja nikada neću prevazići svog i nemam problem zbog toga. Možda bi neki rekli da sam strog, ali insistiram da studenti misle svojom glavom. Opet je reč o odgovornosti prema sebi i drugima, jer socijalni radnici bi trebalo da pomažu ljudima, a neadekvatnim i nedovoljno osmišljenim aktivnostima, mogu i da im odmognu.
Da li je to ono što je želeo? Kaže da svoj život ne bi menjao. Ponekad je potrebno da nam se dogodi nešto da bismo shvatili vrednost onoga što samo podrazumevamo. Brki se dogodio izlet u politiku, iako je nestranačka ličnost. Godinu dana je bio pomoćnik ministra za socijalnu politiku, pre nego što je dao ostavku.
- Tada sam postao svestan koliko volim to što radim sa mladim, pametnim ljudima. Ne bih mogao da zamislim da svakodnevno radim u istoj kancelariji i viđam iste ljude godinama, ili decenijama... Nemam klasično radno vreme, imam samostalnost i slobodu izražavanja, upoznajem različite ljude i kulture, putujem, ne moram da ustajem rano (smeh). Postoje sjajni ljudi koji se gube u rutini svakodnevnog posla koji obavljaju.
Suprugu Biljanu, rođenu Beograđanku (načelnicu Odeljenja radiologije u Specijalnoj bolnici “Sveti Sava”) upoznao je u Šapcu, preko zajedničke prijateljice. Imaju dva sina. Stariji, Miloš, briljantan je student Pravnog fakulteta sa prosekom 9.80, a mlađi, Dušan, treći je razred gimnazije.
Individualista, „voli ekipu koju sam formira, jer ne voli da zavisi od drugih“, na posletku, vraća se na početak. Uvek je tako. Život se odvija u krugovima.
- Većina nas iz društva morala je da se kroz život sama izbori. Došli smo iz malog grada, nismo bili mamini i tatini sinovi, niko nas nije znao. A eto, uspeli smo. Pri tom, ne mislim samo na akademski uspeh. Ponosan sam na činjenicu da smo ostali normalni, da imamo svoje porodice i poslove. Život shvatamo kao nešto prolazno i svemu se smejemo. I u najtežim situacijama. A počeli smo da odlazimo, brzo... Prvo plavi Zozon, pa Toma, Genta... Kada je Žabica otišao, a sa njim sam bio prijatelj od vrtića, bilo mi je teže nego kada su mi umrli roditelji... Nije prirodno ne ostariti.
Ipak, „život je čudo“, lep u svim nijansama svih boja duge. Ni crn, ni beo. Jer, „ako je išta važno, onda je sve važno“. Verujte na reč, generacija šezdeset sedme to dobro zna.
„Tražim od studenata da misle, da zamisle na praktičnom nivou šta bi trebalo da rade, ne samo da prosto reprodukuju knjigu. Problem je u sistemu obrazovanja, još od osnovne škole, koji insistira na napamet naučenom znanju. Nije bitna ocena, što oni kasnije shvate, na ispitu „radi“ adrenalin i ono što se tada nauči, to se pamti i ostaje. Dobijao sam fidbekove od bivših studenata kada se sretnemo posle nekoliko godina - Na ispitu ste me iscimali, ali ste potpuno bili u pravu.“
Na njih, naizgled neozbiljne, možda niko nije ozbiljno računao. Rođeni u jednoj, studije su završili u drugoj državi. Zahvaljujući čvrstom prijateljstvu koje i danas vekuju, nisu se zamarali posrnulom idejom jugoslovenstva i jugonostalgijom, živeli su u vremenu sadašnjem, bez potrebe da se zaklanjaju iza bilo čega i upiru prst u bilo koga. Da bismo, bar u naznakama, uspeli da vam dočaramo ovu generaciju, podsetićemo se onoga što je Vinaver govorio za Fransoa Vijona: „On je pretvarao u sprdnju sve čega bi se dotakao onako kako je kralj Mida sve čega bi se dotakao pretvarao u zlato.“
Prof. dr Miroslav Brkić rođen je prvog dana proleća. Odrastao je na Trkalištu, kada je na mestu današnjeg naselja postojala Poljana, a jedina zgrada bila je ona u kojoj je on živeo sa roditeljima, u ulici Prote Smiljanića. Na Poljani, gde su „pala“ prva zaljubljivanja i turniri u fudbalu, inficirao se sportom, kojim se i danas rekreativno bavi. U „Milevinoj“ školi, učiteljica mu je bila Rada Despotović.
- I danas pamtim njen lik. Ona je prva osoba koja je počela da razvija, ne samo kod mene, nego kod svih nas, osećaj odgovornosti, za koji mislim da je najveća ljudska vrlina. Sećam se da smo stalno imali domaće zadatke, što me je tada nerviralo, a danas cenim. Kao profesor, znam da su ocene relativna stvar, važno je da čovek ima svest o tome da bi trebalo da učini sve što je u njegovoj moći, da ne odustane, nego da ustane i nastavi ka svom cilju, bez obzira šta drugi govore, da može sebe da pogleda u ogledalu i bude zadovoljan.
Budući da je bio jedinac, u „Milevinoj“ se naučio timskom duhu. Sreda je bila dan za fudbalski turnir. Danas je teško da se napravi ekipa, a „tada je bio problem da neko od nas ne igra“.
- Počeli smo da se družimo, prvo u osnovnoj, a posle letovanja u Meljinama, društvo iz Milevine i Natine i kasnije iz srednje, formirano je za ceo život. Nedavno sam shvatio da su mi prijatelji, osim moje porodice, najveće bogatstvo koje imam.
Bila su to drugačija vremena, što ne znači nužno da su bila bolja. Nije bilo savremenih tehnologija koje, iako olakšavaju život, otuđuju ljude. Pošto sve može da se upotrebi, ili zloupotrebi, nije „kako vam se zalomi, nego kako ga odlomite“. To su bili dani kada je još uvek „radio“ šabački korzo. Svako društvo imalo je svoje mesto, što je bila neprikosnovena teritorija koja se ničim nije smela povrediti. „Brkino“ društvo stajalo je kod Obuće. Odatle se odlazilo u prve kafiće koji su počeli da se otvaraju u Šapcu, u „Četvorku“, „PL“, „Kec“, ili na žurku za koju nije trebala pozivnica, jer su svi bili pozvani.
- Toliko je lepih uspomena, koje je teško opisati... Izlazili smo u grad bez prethodnog dogovora, jer smo znali da ćemo se svi naći na istom mestu. Jednom, kada sam izašao u grad i shvatio da sedim sam i pijem piće, da sam jedan od „matoraca, bilo mi je jasno da je došlo vreme za drugu, ozbiljniju etapu u životu. Tada sam imao trideset godina i odlučio sam da se oženim. Ipak, to je bio sam povod, uzrok je bila Biba, sa kojom sam se zabavljao već sedam godina i koja je najzaslužnija za moje sveukupno „sazrevanje“.
Šabačku gimanziju, svi koji smo prošli kroz nju, nosimo ne samo u sećanju, nego u svom biću. Tada je direktor bio jedan od najmarkantnijih profesorskih figura, Miroslav Jovanović, koji je ostavio trajni pečat na mnoge generacije. Gimnazija nas je vaspitavala.
- Profesor matematike, Bora Radovanović, bio mi je razredni u prvoj godini. Nikada nisam bio preterano jak u matematici, ali mi kod Bore nije smetala. On nam je bio kao otac koji se trudio da bude strog, ali je zapravo bio blag... Matematika mi nije smetala ni u osnovnoj kod Laze, koji mi je, kada sam osvajao medalje na krosevima u sedmom i osmom razredu, govorio „E, moja barabinac, ko nema u glavi, ima u nogama“ (smeh).
U vremenu (ne)srećnog usmerenog obrazovanja, u trećem razredu srednje upisao je sanitarni smer u „Zelenoj“ školi. Nameravao je da bude sanitarni inspektor. Dopadala mu se ideja da „odlazi u kafiće i kafane i pregleda kvalitet pića i hrane“. Takođe, bilo je važno što je, zahvaljujući sportu kojim se aktivno bavio, znao većinu ekipe sa tog smera.
- Bila je to gradska ekipa, (Pera, Zuba, Miša Nos...) devet mladića, što je ozbiljan broj muškaraca na jednom mestu u Medicinskoj školi. I danas bih, kad bih mogao da se vratim, upisao isti smer. Bilo je idelano, tri dana smo imali nastavu, dva dana praksu. Pamtim čika Ivu Savatića, koji je tada bio regionalni sanitarni inspektor, izuzetan čovek, netipičan profesor koji nas je učio ne samo zanatu, nego i životu.
U zrelim godinama, neki se igraju besmislene igre „šta bi bilo da je bilo“, ili, „samo da je“... shvatajući da su izbori na nekim raskrsnicama trasili njihov put. Brka nije jedan od njih. O putu koji je prešao govori bez žaljenja, sa reminiscencijom, kao onda kada je sa Perišićem, školskim drugom sa kojim se okumio, došao na ideju da devedesetih otvori prvo privatno preduzeće za dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju. Nije se dalo, a šta bi bilo da je bilo, ko zna... Umesto Više sanitarne škole, upisao je socijalnu politiku na Fakultetu političkih nauka. Šta se dogodilo? Deda Dule. Iako ga nije često viđao, „jer on nije bio deda koji je čuvao unuke, imao je svoj život, odlazak na tombolu i utakmice“, voleo je da razgovara sa njim.
- Bio je prototip gospodina Nikad bez odela, uštirkane bele košulje, štapa... Iako je završio samo četiri razreda osnovne, pinter koji je pravio burad, bio je obrazovan i sposoban čovek. Tog proleća došao je kod mene i rekao mi: „Ma kakva Viša sanitarna, upiši ti socijalnu politiku, to će uvek biti potrebno“.
Poslušao ga je, iako nije bio sasvim siguran šta upisuje i zatekao se u pomažućoj profesiji, za koju se ispostavilo da mu u potpunosti odgovara. Iako mu je bilo zanimljivo u početku, nije ni slutio da će jednog dana postati profesor. Slučajno? Izgleda da je deda Dule dobro video.
- Nikada nisam razmišljao o akademskoj karijeri, bilo mi je važno da očistim godinu u junu i imam slobodno leto u Šapcu. Međutim, desilo se ono što je Trile rekao - Bog me je pogledao (smeh). Na četvrtoj godini studija, upoznao sam svoju sadašnju suprugu i prvi put ostao u Beogradu za vreme letnjeg raspusta. Živeo sam u Studentskom domu, sa Bibom nisam mogao da se viđam svako veče, imao sam mnogo slobodnog vremena, pa sam učio... (smeh)
Rezultat te godine bio je prosek 10.0. Zapazio ga je profesor Milosav Milosavljević, za koga kaže da je njegov duhovni otac, koji je pripadao plejadi starih profesora, sa završenim magisterijem u Francuskoj i besprekornim poznavanjem francuskog i engleskog jezika. Pozvao ga je da bude njegov asistent.
- Od njega sam naučio da mlade ljude podstičem i negujem, da im otvorim put, a njihovo je da prihvate i eventualno prerastu svog profesora, mada ja nikada neću prevazići svog i nemam problem zbog toga. Možda bi neki rekli da sam strog, ali insistiram da studenti misle svojom glavom. Opet je reč o odgovornosti prema sebi i drugima, jer socijalni radnici bi trebalo da pomažu ljudima, a neadekvatnim i nedovoljno osmišljenim aktivnostima, mogu i da im odmognu.
Da li je to ono što je želeo? Kaže da svoj život ne bi menjao. Ponekad je potrebno da nam se dogodi nešto da bismo shvatili vrednost onoga što samo podrazumevamo. Brki se dogodio izlet u politiku, iako je nestranačka ličnost. Godinu dana je bio pomoćnik ministra za socijalnu politiku, pre nego što je dao ostavku.
- Tada sam postao svestan koliko volim to što radim sa mladim, pametnim ljudima. Ne bih mogao da zamislim da svakodnevno radim u istoj kancelariji i viđam iste ljude godinama, ili decenijama... Nemam klasično radno vreme, imam samostalnost i slobodu izražavanja, upoznajem različite ljude i kulture, putujem, ne moram da ustajem rano (smeh). Postoje sjajni ljudi koji se gube u rutini svakodnevnog posla koji obavljaju.
Suprugu Biljanu, rođenu Beograđanku (načelnicu Odeljenja radiologije u Specijalnoj bolnici “Sveti Sava”) upoznao je u Šapcu, preko zajedničke prijateljice. Imaju dva sina. Stariji, Miloš, briljantan je student Pravnog fakulteta sa prosekom 9.80, a mlađi, Dušan, treći je razred gimnazije.
Individualista, „voli ekipu koju sam formira, jer ne voli da zavisi od drugih“, na posletku, vraća se na početak. Uvek je tako. Život se odvija u krugovima.
- Većina nas iz društva morala je da se kroz život sama izbori. Došli smo iz malog grada, nismo bili mamini i tatini sinovi, niko nas nije znao. A eto, uspeli smo. Pri tom, ne mislim samo na akademski uspeh. Ponosan sam na činjenicu da smo ostali normalni, da imamo svoje porodice i poslove. Život shvatamo kao nešto prolazno i svemu se smejemo. I u najtežim situacijama. A počeli smo da odlazimo, brzo... Prvo plavi Zozon, pa Toma, Genta... Kada je Žabica otišao, a sa njim sam bio prijatelj od vrtića, bilo mi je teže nego kada su mi umrli roditelji... Nije prirodno ne ostariti.
Ipak, „život je čudo“, lep u svim nijansama svih boja duge. Ni crn, ni beo. Jer, „ako je išta važno, onda je sve važno“. Verujte na reč, generacija šezdeset sedme to dobro zna.
M.Filipović
Najnoviji broj
25. april 2024.
