Инфо

Берза

  • aero 1.692 ▲ 0,18%
  • agbc 500 ⚫ 0,00%
  • alfa 34.434 ▲ 2,48%
  • amsopb 545 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.490 ▲ 2,47%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.105 ▲ 2,08%
  • kmbn 1.905 ▲ 0,26%
  • niis 684 ▲ 0,74%
  • rso1488 127,40 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
(1. фебруар 2018.)
ПРИЧА О ДОКТОРУ ПОЛИТИЧКИХ НАУКА МИРОСЛАВУ БРКИЋУ

ОДГОВОРАН ПРЕМА СЕБИ И ДРУГИМА

ОДГОВОРАН ПРЕМА СЕБИ И ДРУГИМА
Писати приче о људима, представити живот на једној страни у новинама, у нашем „послу са седам кора“, не само да није лако, него је и веома захтевно. Но, писати о проф. др Мирославу Бркићу, као својевремено о проф. др Зорану Трифковићу, који је „отворио“ наш фељтон, још је теже, јер то је препознавање истих мириса, боја и звукова у дослуху генерације која је заједно стасавала.
На њих, наизглед неозбиљне, можда нико није озбиљно рачунао. Рођени у једној, студије су завршили у другој држави. Захваљујући чврстом пријатељству које и данас векују, нису се замарали посрнулом идејом југословенства и југоносталгијом, живели су у времену садашњем, без потребе да се заклањају иза било чега и упиру прст у било кога. Да бисмо, бар у назнакама, успели да вам дочарамо ову генерацију, подсетићемо се онога што је Винавер говорио за Франсоа Вијона: „Он је претварао у спрдњу све чега би се дотакао онако како је краљ Мида све чега би се дотакао претварао у злато.“
Проф. др Мирослав Бркић рођен је првог дана пролећа. Одрастао је на Тркалишту, када је на месту данашњег насеља постојала Пољана, а једина зграда била је она у којој је он живео са родитељима, у улици Проте Смиљанића. На Пољани, где су „пала“ прва заљубљивања и турнири у фудбалу, инфицирао се спортом, којим се и данас рекреативно бави. У „Милевиној“ школи, учитељица му је била Рада Деспотовић.
- И данас памтим њен лик. Она је прва особа која је почела да развија, не само код мене, него код свих нас, осећај одговорности, за који мислим да је највећа људска врлина. Сећам се да смо стално имали домаће задатке, што ме је тада нервирало, а данас ценим. Као професор, знам да су оцене релативна ствар, важно је да човек има свест о томе да би требало да учини све што је у његовој моћи, да не одустане, него да устане и настави ка свом циљу, без обзира шта други говоре, да може себе да погледа у огледалу и буде задовољан.
Будући да је био јединац, у „Милевиној“ се научио тимском духу. Среда је била дан за фудбалски турнир. Данас је тешко да се направи екипа, а „тада је био проблем да неко од нас не игра“.
- Почели смо да се дружимо, прво у основној, а после летовања у Мељинама, друштво из Милевине и Натине и касније из средње, формирано је за цео живот. Недавно сам схватио да су ми пријатељи, осим моје породице, највеће богатство које имам.
Била су то другачија времена, што не значи нужно да су била боља. Није било савремених технологија које, иако олакшавају живот, отуђују људе. Пошто све може да се употреби, или злоупотреби, није „како вам се заломи, него како га одломите“. То су били дани када је још увек „радио“ шабачки корзо. Свако друштво имало је своје место, што је била неприкосновена територија која се ничим није смела повредити. „Бркино“ друштво стајало је код Обуће. Одатле се одлазило у прве кафиће који су почели да се отварају у Шапцу, у „Четворку“, „ПЛ“, „Кец“, или на журку за коју није требала позивница, јер су сви били позвани.
- Толико је лепих успомена, које је тешко описати... Излазили смо у град без претходног договора, јер смо знали да ћемо се сви наћи на истом месту. Једном, када сам изашао у град и схватио да седим сам и пијем пиће, да сам један од „матораца, било ми је јасно да је дошло време за другу, озбиљнију етапу у животу. Тада сам имао тридесет година и одлучио сам да се оженим. Ипак, то је био сам повод, узрок је била Биба, са којом сам се забављао већ седам година и која је најзаслужнија за моје свеукупно „сазревање“.
Шабачку гиманзију, сви који смо прошли кроз њу, носимо не само у сећању, него у свом бићу. Тада је директор био један од најмаркантнијих професорских фигура, Мирослав Јовановић, који је оставио трајни печат на многе генерације. Гимназија нас је васпитавала.
- Професор математике, Бора Радовановић, био ми је разредни у првој години. Никада нисам био претерано јак у математици, али ми код Боре није сметала. Он нам је био као отац који се трудио да буде строг, али је заправо био благ... Математика ми није сметала ни у основној код Лазе, који ми је, када сам освајао медаље на кросевима у седмом и осмом разреду, говорио „Е, моја барабинац, ко нема у глави, има у ногама“ (смех).
У времену (не)срећног усмереног образовања, у трећем разреду средње уписао је санитарни смер у „Зеленој“ школи. Намеравао је да буде санитарни инспектор. Допадала му се идеја да „одлази у кафиће и кафане и прегледа квалитет пића и хране“. Такође, било је важно што је, захваљујући спорту којим се активно бавио, знао већину екипе са тог смера.
- Била је то градска екипа, (Пера, Зуба, Миша Нос...) девет младића, што је озбиљан број мушкараца на једном месту у Медицинској школи. И данас бих, кад бих могао да се вратим, уписао исти смер. Било је иделано, три дана смо имали наставу, два дана праксу. Памтим чика Иву Саватића, који је тада био регионални санитарни инспектор, изузетан човек, нетипичан професор који нас је учио не само занату, него и животу.
У зрелим годинама, неки се играју бесмислене игре „шта би било да је било“, или, „само да је“... схватајући да су избори на неким раскрсницама трасили њихов пут. Брка није један од њих. О путу који је прешао говори без жаљења, са реминисценцијом, као онда када је са Перишићем, школским другом са којим се окумио, дошао на идеју да деведесетих отвори прво приватно предузеће за дезинфекцију, дезинсекцију и дератизацију. Није се дало, а шта би било да је било, ко зна... Уместо Више санитарне школе, уписао је социјалну политику на Факултету политичких наука. Шта се догодило? Деда Дуле. Иако га није често виђао, „јер он није био деда који је чувао унуке, имао је свој живот, одлазак на томболу и утакмице“, волео је да разговара са њим.
- Био је прототип господина Никад без одела, уштиркане беле кошуље, штапа... Иако је завршио само четири разреда основне, пинтер који је правио бурад, био је образован и способан човек. Тог пролећа дошао је код мене и рекао ми: „Ма каква Виша санитарна, упиши ти социјалну политику, то ће увек бити потребно“.
Послушао га је, иако није био сасвим сигуран шта уписује и затекао се у помажућој професији, за коју се испоставило да му у потпуности одговара. Иако му је било занимљиво у почетку, није ни слутио да ће једног дана постати професор. Случајно? Изгледа да је деда Дуле добро видео.
- Никада нисам размишљао о академској каријери, било ми је важно да очистим годину у јуну и имам слободно лето у Шапцу. Међутим, десило се оно што је Триле рекао - Бог ме је погледао (смех). На четвртој години студија, упознао сам своју садашњу супругу и први пут остао у Београду за време летњег распуста. Живео сам у Студентском дому, са Бибом нисам могао да се виђам свако вече, имао сам много слободног времена, па сам учио... (смех)
Резултат те године био је просек 10.0. Запазио га је професор Милосав Милосављевић, за кога каже да је његов духовни отац, који је припадао плејади старих професора, са завршеним магистеријем у Француској и беспрекорним познавањем француског и енглеског језика. Позвао га је да буде његов асистент.
- Од њега сам научио да младе људе подстичем и негујем, да им отворим пут, а њихово је да прихвате и евентуално прерасту свог професора, мада ја никада нећу превазићи свог и немам проблем због тога. Можда би неки рекли да сам строг, али инсистирам да студенти мисле својом главом. Опет је реч о одговорности према себи и другима, јер социјални радници би требало да помажу људима, а неадекватним и недовољно осмишљеним активностима, могу и да им одмогну.
Да ли је то оно што је желео? Каже да свој живот не би мењао. Понекад је потребно да нам се догоди нешто да бисмо схватили вредност онога што само подразумевамо. Брки се догодио излет у политику, иако је нестраначка личност. Годину дана је био помоћник министра за социјалну политику, пре него што је дао оставку.
- Тада сам постао свестан колико волим то што радим са младим, паметним људима. Не бих могао да замислим да свакодневно радим у истој канцеларији и виђам исте људе годинама, или деценијама... Немам класично радно време, имам самосталност и слободу изражавања, упознајем различите људе и културе, путујем, не морам да устајем рано (смех). Постоје сјајни људи који се губе у рутини свакодневног посла који обављају.
Супругу Биљану, рођену Београђанку (начелницу Одељења радиологије у Специјалној болници “Свети Сава”) упознао је у Шапцу, преко заједничке пријатељице. Имају два сина. Старији, Милош, бриљантан је студент Правног факултета са просеком 9.80, а млађи, Душан, трећи је разред гимназије.
Индивидуалиста, „воли екипу коју сам формира, јер не воли да зависи од других“, на послетку, враћа се на почетак. Увек је тако. Живот се одвија у круговима.
- Већина нас из друштва морала је да се кроз живот сама избори. Дошли смо из малог града, нисмо били мамини и татини синови, нико нас није знао. А ето, успели смо. При том, не мислим само на академски успех. Поносан сам на чињеницу да смо остали нормални, да имамо своје породице и послове. Живот схватамо као нешто пролазно и свему се смејемо. И у најтежим ситуацијама. А почели смо да одлазимо, брзо... Прво плави Зозон, па Тома, Гента... Када је Жабица отишао, а са њим сам био пријатељ од вртића, било ми је теже него када су ми умрли родитељи... Није природно не остарити.
Ипак, „живот је чудо“, леп у свим нијансама свих боја дуге. Ни црн, ни бео. Јер, „ако је ишта важно, онда је све важно“. Верујте на реч, генерација шездесет седме то добро зна.
„Тражим од студената да мисле, да замисле на практичном нивоу шта би требало да раде, не само да просто репродукују књигу. Проблем је у систему образовања, још од основне школе, који инсистира на напамет наученом знању. Није битна оцена, што они касније схвате, на испиту „ради“ адреналин и оно што се тада научи, то се памти и остаје. Добијао сам фидбекове од бивших студената када се сретнемо после неколико година - На испиту сте ме исцимали, али сте потпуно били у праву.“
М.Филиповић

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa