IN MEMORIAM:
Sofija Karajić (1954- 2019)
U nedelju, 4. avgusta, u 65. godini, preminula je Sofija Karajić, dugogodišnja inspicijentkinja Šabačkog pozorišta.
Sofija je rođena 1954. u Novoj Varoši. Njen životni put bio je neraskidivo vezan za pozorište, koje je iz Kruševca, preko Užica, vodilo u Šabac.
U Šabačkom pozorištu počela je da radi 1995. godine i od tada je bila dobri duh ove ustanove: ona koju publika ne vidi i ne čuje, ali koja brine da svaki detalj u predstavi počne i završi se bez greške.
Na Sofijin znak, podizala se zavesa, palili su se reflektori, glumci su izlazili na scenu, muzika je počinjala da svira, menjali su se štimunzi, boje, tonovi i note… U praznom, crnom prostoru, smenjivali su se prizori, stvarali i nestajali svetovi, univerzumi i priče. Rešavala je svaki, najsitniji problem na sceni i iza scene, brinući o dekoru, rekviziti, kostimima, promenama i onima koje je najviše volela – glumcima.
U poslu koji je savesno i posvećeno obavljala, nije joj bilo ravne. Saradnici su je voleli i beskrajno poštovali, priznajući joj prirodni autoritet šefice scene. Privatno, zvali su je Sojka. Na sceni, imala je šaljivi nadimak – Staljinka, jer ni jedna, najsitnija stvar nije izmicala njenom pažljivom pogledu i kontroli.
Pozorište nije bilo samo njeno radno mesto, nego njen život i porodica. U braku sa glumcem Zoranom Karajićem, rodila je ćerku Sonju (1977), danas prvakinju Šabačkog pozorišta, umetnicu raskošnog dara, koja je od majke nasledila pošten i bespoštedan odnos prema teatru.
Za svoj ozbiljan, odgovoran i posvećen rad, Sofija Karajić je 2018. godine dobila Nagradu “Boris Kovač” za sveukupan umetnički doprinos radu Šabačkog pozorišta. Tom prilikom, prikazan je kratki film, koji je o Sofiji i njenoj profesiji, snimio RTS. U ovom filmu, kolege iz Šabačkog pozorišta, prepričavaju neke od anegdota u čijem je stvaranju učestvovala, poput njenog čuvenog lapsusa: “Upalite mrak!” Ova replika, mnogo puta izgovorena u šali, sada ima neko skriveno, dublje značenje.
Sofija je rođena 1954. u Novoj Varoši. Njen životni put bio je neraskidivo vezan za pozorište, koje je iz Kruševca, preko Užica, vodilo u Šabac.
U Šabačkom pozorištu počela je da radi 1995. godine i od tada je bila dobri duh ove ustanove: ona koju publika ne vidi i ne čuje, ali koja brine da svaki detalj u predstavi počne i završi se bez greške.
Na Sofijin znak, podizala se zavesa, palili su se reflektori, glumci su izlazili na scenu, muzika je počinjala da svira, menjali su se štimunzi, boje, tonovi i note… U praznom, crnom prostoru, smenjivali su se prizori, stvarali i nestajali svetovi, univerzumi i priče. Rešavala je svaki, najsitniji problem na sceni i iza scene, brinući o dekoru, rekviziti, kostimima, promenama i onima koje je najviše volela – glumcima.
U poslu koji je savesno i posvećeno obavljala, nije joj bilo ravne. Saradnici su je voleli i beskrajno poštovali, priznajući joj prirodni autoritet šefice scene. Privatno, zvali su je Sojka. Na sceni, imala je šaljivi nadimak – Staljinka, jer ni jedna, najsitnija stvar nije izmicala njenom pažljivom pogledu i kontroli.
Pozorište nije bilo samo njeno radno mesto, nego njen život i porodica. U braku sa glumcem Zoranom Karajićem, rodila je ćerku Sonju (1977), danas prvakinju Šabačkog pozorišta, umetnicu raskošnog dara, koja je od majke nasledila pošten i bespoštedan odnos prema teatru.
Za svoj ozbiljan, odgovoran i posvećen rad, Sofija Karajić je 2018. godine dobila Nagradu “Boris Kovač” za sveukupan umetnički doprinos radu Šabačkog pozorišta. Tom prilikom, prikazan je kratki film, koji je o Sofiji i njenoj profesiji, snimio RTS. U ovom filmu, kolege iz Šabačkog pozorišta, prepričavaju neke od anegdota u čijem je stvaranju učestvovala, poput njenog čuvenog lapsusa: “Upalite mrak!” Ova replika, mnogo puta izgovorena u šali, sada ima neko skriveno, dublje značenje.
Najnoviji broj
18. april 2024.
