Foto: Pixabay
VREMEŠNA STARINA O NEZAPAMĆENOJ OLUJI I DANIMA KOJI DOLAZE
I zrno kukuruza moglo je da utoli glad
Tvrdnju da je čovek sa prirodom bitku izgubio u selu tumače narodnom izrekom kako si sejao tako ćeš i žeti. Bio bi to i siže ispovesti starine koja se bliži deceniji koja zaokružuje vek od godina koje su uramile vrela leta i oštre zime. I dok posledice razorne oluje pokazuju samo naznake pravog lica prirode koja nam zlokobno preti, starina uz štap sedeći na tronošcu prisećao se srećnih leta. Želo se i po mesečini ali i redovno odmaralo u podne. Bilo je i grada i oluje ali i već zaboravljenih toplih barica posle letnje kiše. Ali sve je skromni seljak izneo na grbači osluškujući prirodu i nije se junačio i prkosio već stoički ljubio njene darove.
Pomalo ljut đed je, narodski u brk, zborio o rastućoj pošasti nepoštovanja ni Tvorca ni čoveka. A gladeći brke dodavao kako nas je stiglo vreme da gledajući panj pomislimo da je čovek ispred nas. Nekada svakodnevno pozdrav pomaže Bog smo skoro iskorenili a domaćina stavili u zapećak. I tako iz dan u dan, iz leta u leto, brisali tragove dobrote a zlo se neprimetno namnožilo. E kad bismo progledali, gde bi nam kraj bio, u dahu je ponudio priču kako je bilo kada se kukuruz od nicanja do berbe negovao motikom a u jesen bi se obralo tek o nekoliko kanata, da pojasni reč je o pet do deset korpi po tadašnjim kanatima. Mrs se držao pod ključem a zrno bilo zlata vredno.
Najčešće po jedna krava bila je nemerljivo blago i morala se prva nahraniti a zrno koje pretekne čobanin bi obrisao o košulju i stavljao u usta. I vasceli dan bi ga samo premeštao po ustima a glad se lagano topila. Behu to leta kada se gulila proja a i nje je malo bilo. A o mobama čeljadi ko pleve, pesme i smeha na svakom koraku. Nevešto smo, dodavao starina, hteli prevariti prirodu a sebi jamu iskopali. Sve se rasipa i truje i skoro ništa ne poštuje. I tako iz leta u leto sve gore i gore zaboravljajući da su stari umeli reći da je Sunce jedno ali ga ima dovoljno za celu planetu a opet svi bi u hlad.
Da se odmori blagosloveno je i na praznik predahne ali da se sedi u hladu i gleda kako se drugi muči udaljavanje je od ljudskosti. A nebo je bilo i ostalo sudija, ćud njegova merilo učinjeno poput dana koje živimo u kojima zloba i grabež izobličiše i zemlju koja nas hrani. A zarad onih koji dolaze zadnji je čas da se prizovemo narodnim izrekama, poput one da ničija nije do zore gorela.
Ko razume reće mu se samo, napokon se nasmešio vremešni pripovedač istine a da se samo zrnom kukuruza može utoliti glad više je opomena da svako propita sebe samog kuda to idemo, svoju besedu je zaključio vremešni starac pogleda uprtog u daljinu, beseda je zabeležena u hladu uz vremešnu čatrlju uz studen vodu i kocku šećera.
Pomalo ljut đed je, narodski u brk, zborio o rastućoj pošasti nepoštovanja ni Tvorca ni čoveka. A gladeći brke dodavao kako nas je stiglo vreme da gledajući panj pomislimo da je čovek ispred nas. Nekada svakodnevno pozdrav pomaže Bog smo skoro iskorenili a domaćina stavili u zapećak. I tako iz dan u dan, iz leta u leto, brisali tragove dobrote a zlo se neprimetno namnožilo. E kad bismo progledali, gde bi nam kraj bio, u dahu je ponudio priču kako je bilo kada se kukuruz od nicanja do berbe negovao motikom a u jesen bi se obralo tek o nekoliko kanata, da pojasni reč je o pet do deset korpi po tadašnjim kanatima. Mrs se držao pod ključem a zrno bilo zlata vredno.
Najčešće po jedna krava bila je nemerljivo blago i morala se prva nahraniti a zrno koje pretekne čobanin bi obrisao o košulju i stavljao u usta. I vasceli dan bi ga samo premeštao po ustima a glad se lagano topila. Behu to leta kada se gulila proja a i nje je malo bilo. A o mobama čeljadi ko pleve, pesme i smeha na svakom koraku. Nevešto smo, dodavao starina, hteli prevariti prirodu a sebi jamu iskopali. Sve se rasipa i truje i skoro ništa ne poštuje. I tako iz leta u leto sve gore i gore zaboravljajući da su stari umeli reći da je Sunce jedno ali ga ima dovoljno za celu planetu a opet svi bi u hlad.
Da se odmori blagosloveno je i na praznik predahne ali da se sedi u hladu i gleda kako se drugi muči udaljavanje je od ljudskosti. A nebo je bilo i ostalo sudija, ćud njegova merilo učinjeno poput dana koje živimo u kojima zloba i grabež izobličiše i zemlju koja nas hrani. A zarad onih koji dolaze zadnji je čas da se prizovemo narodnim izrekama, poput one da ničija nije do zore gorela.
Ko razume reće mu se samo, napokon se nasmešio vremešni pripovedač istine a da se samo zrnom kukuruza može utoliti glad više je opomena da svako propita sebe samog kuda to idemo, svoju besedu je zaključio vremešni starac pogleda uprtog u daljinu, beseda je zabeležena u hladu uz vremešnu čatrlju uz studen vodu i kocku šećera.
S.K.
Najnoviji broj
25. april 2024.
