ЦЕРН као дечији сан преточен у јаву

Пут од Шапца до ЦЕРН-а за Наталију Топаловић чинио се најприроднијим следом у плану професионалног усавршавања. Од детињства окренута науци, одрасла у окружењу у коме су се неговала интересовања за свет изван разумљивог свима који нису потковани знањем и истраживачком радозналошћу и спремни да пригрле све што будућност нуди. Центар за истраживање честичне физике и нуклеарно истраживање (ЦЕРН) сан је сваког озбиљног научника у свету. Завршен Електротехнички факултет, четворогодишње искуство у Петници, претходне праксе, квалитети, знање програмских језика, били су одскочна даска за пријем у друштво одабраних, међу 90 техничких студената и 10 у њеном департману коме се прикључила у октобру прошле године.

Сви на истом задатку
-Мени је одувек био интересантан ЦЕРН. Била сам мала када је мама, професорка физике Татјана Марковић Топаловић, у два наврата боравила тамо и од ње чула приче о томе како функционише. Са 11- 12 година слушала сам предавање научника из ЦЕРН-а на Фестивалу науке у Новом Саду. Била ми је жеља да се бавим неким истраживањем и знала сам да би управо овде било идеално место за то- прича Наталија.

У складу са облашћу интересовања нашла се у секцији BE-CEM-MRO и има прилику да ради у тиму за роботику, мехатронику и операцију. Колега Jorge Playan Garai је инжењер роботике из Шпаније, док је Giancarlo D’Ago инжењер контроле система коме пројектом помаже да заврши докторску тезу.

Зашто су нам роботи важни
Роботи имају различиту примену у многим областима, попут медицине, где хирурзи могу да управљају њима и тако врше операције. Овде роботе користе за инспекцију, за замену неких делова, за транспорт тешких делова у тунелима где не желе да се људи нађу на местима са изузетно високим нивоом радијације, где се може десити да нема кисеоника или да настане пожар. Много је велика потреба за роботима у смислу да нам олакшају живот. Толико има примера робота који су помоћници, у Јапану су их направили да би преносили намирнице људима током пандемије. Ми највише радимо са индустријским и мобилним роботима.

-Радим на софтверу и бавим се дизајном библиотеке за контролу мотора свих робота које овде имамо. То је мој главни задатак. У секцији смо подељени у мини- тимове. Нас троје смо задужени за контролу, имамо задужене за кинематику робота, за виртуелну и аугментативну реалност за роботику, за надгледање свих библиотека које користимо за програмирање робота, за операције над роботима и за мануелни посао. Сарађујемо и тражимо савете једни од других ако дође до неких потешкоћа- објашњава она.

У девет департмана су људи из целог света и сви функционишу као добро уигран систем. Место где се она налази је Превесан, у француском делу, а секција у којој је настала је релативно млада и смештена у зграду изграђену прошле године. Иако се седиште ЦЕРН-а води у Швајцарској, ради се и у Француској.

Још једна Шапчанка у тиму
-Овде је најважније да свако ради свој посао и да га ради квалитетно и то је прво што ми је рекао супервизор по доласку. Нисам једина из Србије, али нема нас много. Упознала сам човека пореклом из наше земље који овде ради 20 година. Један дечко у секцији на тренинг програму је из Загреба. Имамо и Шапчанку, Николину Вејновић, машинског инжењера са мастером која има fellowship уговор, она је у швајцарском, а ја у француском делу. У мојој секцији најзаступљеније националности су Италијани и Шпанци. Фокусирана сам на пројекат за факултет, али у исто време помажем колеги за докторску дисертацију. Имају разумевања за наше студентске обавезе и остављају ми времена да све завршим. Поред студената, има и ангажованих на различитим уговорима, али је пут до сталног запослења веома захтеван- каже Наталија.

Са Николином Вејновић, Фото: Приватна архива

Све државе чланице су донатори, а један од већих инвеститора у ЦЕРН је Америка. Србија је у чланству од 2019. године.

-Влада мишљење да је ЦЕРН само за физику, али се заборавља колико треба људи који раде мануелни посао, инжењера, машинских инжењера, административних радника. За два месеца јавило ми се четири- пет девојака са мог универзитета. Драго ми је што су и оне заинтересоване да дођу, јер их у овом послу нема много. Отприлике су 85 посто мушкарци, 15 посто жене- подвлачи она.

Истраживачки посао крајњи циљ
Живот далеко од куће није јој тешко пао, будући да је већ током студија викенде проводила у Београду на додатним часовима и лабораторијским вежбама на факултету. Жеља да по добијању дипломе оде ван граница одувек је била велика, тако да је највећи стрес у почетку био привикнути се 24 сата дневно на енглески (технички) језик који није имала толико прилике да слуша раније. Подразумева се, и документација, административне и папиролошке процедуре које су је чекале по доласку.

И Швајцарска и Француска
Постоје предрасуде како у тако великим истраживачким центрима нема времена за одмор и разоноду, међутим, Наталија то демантује.
-Увек има слободног времена и проводимо га квалитетно, јер су овде сви дружељубиви. После подне одемо у теретану, а викендом се организујемо и идемо у Француску или Швајцарску. Ишли смо на божићни маркет, у Берн, Париз. Много су приступачније релације и возом, а увек може да се изнајми ауто. Ишли смо и на скијање, што је овде јако популарно. Место где се налазим је на пет или десет минута од границе. Систем је уређен. Могу да похвалим возове у Швајцарској који су тачни, док су у Немачкој каснили. Ишла сам да сестре која живи у Лудвисхавену, воз ме водио до Манхајма. Када је реч о храни, велики су љубитељи чоколаде, сира, качкаваља, слатких пецива- прича.

Електротехнички факултет у Београду, смер који се састоји из два главна усмерења- обрада сигнала и контрола система, са два подусмерења биомедицински инжењеринг и роботика, био је добра основа за долазак у ЦЕРН. На мапу стечених знања уписала су се и она из Шабачке гимназије, Петнице, као и свих предавања која је похађала...

Са групом Nat Cern, Фото: Приватна архива

-Када сам имала могућност избора, одабрала сам предмет где сам комбиновала обраду сигнала, контролу система и роботику. Професор Коста Јовановић који је много допринео мом знању је толико диван да хоће да се избори за бољи положај роботике у Србији, иако је један предмет по семестру сваке године, нажалост, све што имамо. Пошто мој факултет ради са другим програмом, овде ћу морати више да се укључим у други програмски језик који сам радила раније и ту постоји разлика- наводи Наталија.
А у будућности? Размишља да ради докторско истраживање са ЦЕРН- ом, у зависности од тога да ли ће се појавити отворене позиције посредством факултета. У случају да се не отвори та могућност, пронаћи ће неки други, подједнако квалитетан институт, где ће да реализује своје планове. Круна каријере би била истраживачки посао у иностранству, а друга опција је позиција електроинжењера у некој доброј фирми.