Радислав Раде Алимпић, познат као Раде Рода, и Војкан Вујановић дружили су се осамдесетих и много путовали. Војкан је радио у Компасу, првој туристичкој агенцији у Шапцу, када су кренули у авантуру. Пре тога су много пута обишли Италију, Турску, Грчку, Пољску, организовано, или возом, али никада као тада. Хазардерски
Прича о Војкановом и Радовом авантуристичком путовању почиње у августу ’87. године. Седели су у Боему и пили преподневну кафу, кад је Раду синула идеја: „Хајде да идемо на неко путовање“.
- Како да идемо, чиме? - Пеглицом. - Шест година старом пеглицом?!
Договорили су се „у две речи“, Раде је отишао код покојног чика Милана да му прегледа ауто и добио његов благослов за пут: „Да сам на вашем месту, не бих кренуо, али да сам ваших година, сигурно бих. И додао: „Срећан пут!“ То је пресудило да крену на пут пеглицом кроз Европу.
Шапчани су их испратили у неверици.
Маршруту су правили успут. Имали су пријатеље у Немачкој, Холандији и Белгији, што им је давало извесну сигурност.
Почетак пута и Крањска гора, Фото: Приватна архива
Одлучили су да иду на Горењско седло, гранични прелаз западне југословенске границе у данашњој Словенији, који су избегавали аутобуси и камиони усред лета. Пеглица је „стењала“, гледали су их аустријски и наши цариници у чуђењу, а онда су се спустили у Алпе. Прво јутро провели су у Крањској гори.
- Било је хладно, огрнули смо свако своју врећу за спавање. То је било најважније. Осим вреће, на пут смо понели пар шортсева, доњих делова тренерки, мајице и новац.
На путу пуном разних догодовштина провели су скоро две недеље и прешли око 4.700 километара. Пеглица их није изневерила. Једини проблем имали су кад им је гума пукла пред Цирихом.. Једном приликом, пловак није показивао право стање и остали су без горива у току ноћи, али су се снашли. С обзиром да пеглица има мали резервоар, пунили су га на сваких 150 километара.
Обишао сам 47 земаља. Прво сам научио своју децу да путују и да много тога виде и науче. За нова поколења и генерације поручујем: „Путујте, то ће вам једино остати у сећању
Раде је све време возио, али га је његов сапутник добро познавао и разумео. Знао је да изађе из кола и спава у врећи, да би овај могао да се одмори. То није било њихово прво путовање, али је било хазардерско. Имали су двадесет и кусур година.
- Највећа фора је у томе што пеглица нема гепек. Ствари смо држали напред и на задњем седишту. Кад би нас ухватила киша у току ноћи, нисмо могли да спавамо у врећама, него у ауту и ујутру бисмо извлачили један другог у деловима, каже Војкан и дозива слику - У Цириху смо, Раде паркира пеглицу испред хотела Хајат између мерцедеса и ролс ројсева. Нас двојица смо узели пешкире, четкицу за зубе и каладонт и ушли у хотел да се умијемо. Лифт бој нам је отварио врата, на чуђење свих који су нас видели. Били смо отечени, јер смо спавали у ауту.
ФАСЦИНИРАНИ ХОЛАНДИЈОМ „Интересантно је што смо обојица желели да видимо културно-историјске знаменитости. Тачно смо знали где да идемо и шта да гледамо. Холандијом смо били фасцинирани, непрегледним пољима лала, ветрењачама, шетали по сунцу и киши, уживали, купали се у језеру где је температура воде као у Сави, иако је океан у близини. Није нам се ишло у Ротердам, то је лучки град, био нам је циљ да добро упознамо Амстердам. Били смо шокирани када смо видели колико људи вози бицикл, који је и данас главно превозно средство.“
Били су атракција где год би се појавили. Људи су се фотографисали са њима, нису ни знали шта је пеглица. Гледали су гуме, мотор, проучавали превозно средство које до тада нису видели - пољски ауто који је рађен за источно тржиште.
У Амстердаму су је паркирали на место предвиђено за бицикле, јер није било места на паркингу. Нико то није схватио као проблем.
Радова разгледница из Амстердама, Фото: Приватна архива
Ишли су на купање у језерима по Холандији, вечери проводили по клубовима, хранили се где се затекну, у ресторану, фастфуду, маркету... Али, чивијаши увек имају слуха за нешто више.
- Видели смо музеј Ван Гога, Поморски музеј у Амстердаму, драгуљарнице, обилазили историјске знаменитости, били на Латинском тргу где су музицирали оркестри из Јужне Америке - Перуа, Чилеа, Аргентине...
Војкан испред ветрењаче у Холандији, Фото: Приватна архива
-Цео трг је одјекивао од музике, било је препуно туриста. Амстердам је метропола која је увек актуелна. Мало смо се разочарали Бриселом, нисмо очекивали да је толико мрачан, имали смо утисак да смо на другом континенту.
Најјачи утисак на њих оставио је градић Гент који је живописан, урађен у готском стилу, са каналима и реком која пролази кроз срце града. Изненадило их је да је Луксембург мали и убедљиво најскупљи град. Најдуже су остали у Амстердаму, а у Арнему су провели три дана.
Ако имате новца, уложите у нешто вредно. За мене су то путовања. Видео сам пола света и то ме чини богатим
- Арнем је у Другом светском рату био уништен од стране савезника када су продирали према Немачкој и поново подигнут из пепела.Тамо су живели наши пријатељи које смо тог лета упознали у Умагу, чувеном летовалишту Шапчана у то време. Били смо у кварту где су били само клубови и дискотеке, што нема ни у Амстердаму, и свако вече излазили.
Пријатељима су рекли да ће им, можда, доћи, али се нису најавили. Када су стигли, изненадили су их позивом из говорнице.
- Први пут смо се сусрели са западњачким начином живота. Они су протестанти који су сваки оброк почињали молитвом. Ми смо живели у време социјализма, знали смо шта је слава, то нисмо очекивали, али смо учествовали са њима у молитви. Код њих смо провели три дана и четири ноћи.
Обојица су одувек страсно волела путовања, а знали су како дише онај други. Спавали су на смену, договарали се у вези са свим и планирали колико и како ће потрошити новац. Није било грешке.
Раде у Цириху, Фото: Приватна архива
- Цирих је веома интересантан, заправо, цела Швајцарска. Прошли смо поред Сен Галена, изашли на Боденско језеро, па се спустили за Лихтенштајн, малу земљу која има само једну улицу у којој се налазе хотели, банке и ресторани. Цео Лихтенштајн смо прошли за петнаест минута, ушли у Аустрију и полако се спуштали према Италији, прошли поред Венеције и Вероне, свратили у незаобилазни Трст... Кад смо се „дочепали“ Истре, поново смо ушли у Словенију па код Умага у Хрватску и застали у Опатији. Већ је био крај сезоне и никога није било од нашег друштва. То је био крај авантуре.
Када су се вратили у Шабац, дочекале су их овације. Поверовали су им тек кад су развили фотографије код Луцића. Донели су интересантне ствари, пре свега гардеробу и чоколаду – Милку и Тоблероне, којих тада није било код нас. Ипак, најјачи доказ је био пасош. У то време није постојао шенген, па су на свакој граници добили по печат.
- Нигде нисмо имали проблем са полицијом, ниједном нас нису зауставили. Најчешће смо ишли траком за камионе, пошто смо успоравали саобраћај. У Немачкој је било дозвољено 150 километара на сат, а ми смо ишли 80, највише 90. Стајали смо на сваких два и по сата, Раде је проверавао уље, ниво воде... Остављали смо ауто да се охлади. Пеглица је положила тест.
Маршруту су правили успут. Имали су пријатеље у Немачкој, Холандији и Белгији, што им је давало извесну сигурност
На питање како на њих делује авантура осамдесетих из данашње перспективе, кажу да им све делује као бајка. Не верују да би сада неко могао да се усуди тек тако да крене на такав пут. Такође, финансијска ситуација је другачија.
- То је као кад би сада неко кренуо старим смартом са правим сапутником и жељом да све то скоцка. Када сам показивао фотографије мојој деци, гледали су ме зачуђено. Најмањи Никола био је шокиран, није могао да верује кад је видео пеглицу, коментарише Војкан чије је последње путовање сличног типа био одлазак у Бари, када је Звезда постала првак света, док је Раде у то време ишао у Пекинг, путевима свиле.
- Доносио сам свилу на метар, која је тада била актуелна. Свилене кошуље су биле хит. Седам пута сам био у Пекингу.
Авантурама је дошао крај када и бившој Југославији. Наш рат је све променио. После тога нису путовали на такав начин.
Читаоцима нашег листа Раде поручује: „Ако имате новца, уложите у нешто вредно. За мене су то путовања. Видео сам пола света и то ме чини богатим.“
Војкан каже да му је цео живот авантура путовања.
- Обишао сам 47 земаља. Прво сам научио своју децу да путују и да много тога виде и науче. И најмањи је са мном доста пропутовао, а за нова поколења и генерације поручујем: „Путујте, то ће вам једино остати у сећању“.
Почетак пута 
Радова разгледница 
Војкан испред ветрењаче у Холандији, Фото: Приватна архива
Раде у Цириху, Фото: Приватна архива 
