Педесетих година ондашњи Боксерски клуб „Подриње“ је организовало ревије у колним местима и једна од станица били су и Владимирци. Истог дана су заказане и коњичке трке у овој варошици. Власник грла које је словило за фаворита договорио је долазак џокеја из Београда. Ипак, из престонице је стигла информација, непосредно пред трку, да не може допутовати и коњар се нашао у незавидној ситуацији. За такав расплет је сазнао Манџа Веселиновић, коме је само поглед ка Илији Лукићу Рокици био довољан да добије идеју.
Наиме, Рокица је био ситне грађе, имао је педесетак килограма и већ тако подсећао на џокеја. Уз то радо је носио капу какву јахачи носе, чак и корбач.
-Ено, оно ти је џокеј – показао је Манџа ка клупском колеги.
Очигледно да власник грла фаворита није пратио бокс, није знао како изгледа Лукић, већ је у појави препознао џокеја. Убрзо је и Рокица прихватио Манџину игру, почевши чак и да хода глумећи како је недавно сишао са коња. Прихватио је позив да наступи на тркама. Могао је одустати у било којем тренутку, но није, тек, како је сам говорио, само што је узјахао грло, ат је кренуо у галоп. Јахач је супустио главу, а када је подигао, били су далеко од стазе, у оближњој њиви. Све што је чуо биле су покуде власника, до тог тренутка увереног да га је срећа погледала, те да има добитно решење за победу.
