Гајење легуминоза и њихов значај у повећању квалитета земљишта

Органска ђубрива су незаменљива када је у питању ревитализација земљишта односно побољшање његових физичких, хемијских и биолошких особина. У органској производњи њима се придаје велики значај као и симбиотским и несимбиотским азотофиксаторима (бактеријска ђубрива) будући да се изостављају минерална ђубрива.

Као органска ђубрива користе се: стајњак, компост, хумус-глистењак, зеленишно ђубрење, тресет, дрвени пепео, биолошка фиксација азота гајењем легуминозних биљака и друге отпадне органске материје настале као споредни производи у прехрамбеној технологији и индустрији.

ЗЕЛЕНИШНО ЂУБРЕЊЕ
Агротехничка мера зеленишног ђубрења је једна од мера која је неправедно запостављена и која се под хитно мора почети примењивати на свим површинама где је заступљена интензивна биљна производња.
Зеленишно ђубрење или сидерација је поступак наменске производње свеже органске материје (надземне и коренске масе гајених биљака-сидерата) и њено заоравање у земљиште у циљу побољшања његових физичких, хемијских и биолошких особина, односно повећања плодности земљишта и приноса гајених усева.

Усеви погодни за ову намену су они који у кратком временском периоду формирају велику биљну масу које, захваљујући развијеном и дубоком кореновом систему, усвајају хранива из дубљих слојева земљишта и на тај начин их премештају у оранични слој земљишта. За ову намену најповољније су легуминозне биљке које могу и да фиксирају атмосферски азот и на тај начин обогаћују земљиште азотом. Као зеленишно ђубриво могу се користити детелина и лупина, сточни грашак или сточна репа, грахорице, као и нелегуминозне биљке: уљана репица, сунцокрет, раж, јечам, слачица, фацелија или љуљеви. Усеви зеленишног ђубрива развијају веома живу микробиолошку активност у земљишту и имају утицај на растресање и биогеност подораничног слоја уз помоћ моћног кореновог система. Као резултат свестраног деловања зеленишног ђубрења на земљиште, може доћи до повећања приноса наредног, а некада и следећег усева.

Ефекат зеленишног ђубрива зависи од услова под којим се примењује. Успех зеленишног ђубрења у одређеним агроеколошким условима сувог ратарења, ограничава количина и распоред падавина. Повољни рејони за примену зеленишног ђубрења су они са годишњом сумом падавина већом од 700 мм и просечном годишњом температуром изнад 7С. Уколико немамо ове наведене услове неопходно је наводњавање и потребно је бирати озиме међуусеве скромних захтева према топлоти и светлости.
Повећања приноса наредног усева након примене зеленишног ђубрива су доста спора. Значајније повећање се запажа тек после његове дуже узастопне примене (3-5 година).

Посебан значај има јефтина производња зеленишног ђубрива и могућност његове примене у великим размерама при релативно малим улагањима рада. Зеленишно ђубриво има предности у односу на друге врсте органских ђубрива (стајњак, тресет, компост, жетвени остаци) због нижих трошкова, пре свега транспортних. Зеленишним ђубрењем се земљиште обогаћује са 35-40 т/ха свеже органске масе и са 100-200 кг/ха Н фиксираног из ваздуха, у зависности од начина гајења и врсте легуминозе. Сматра се да се од биљака за зеленишно ђубрење које дају 20-30 т/ха зелене масе, после заоравања образује толико хумуса колико даје 8-12 т/ха стајског ђубрива, тј.количина азота која од заоране масе остаје у земљишту износи најчешће 50- 60 кг/ха.

Искуство је показало да зеленишно ђубриво даје боље ефекте када се примењује заједно са другим врстама ђубрива (органским и минералним). Стајњак примењен заједно са зеленишним ђубрењем потпомаже разлагање сидерата, чиме се појачава и убрзава дејство зеленишног ђубрива. Такође уношењем фосфорних и калијумових минералних ђубрива са зеленишним ђубривом се може постићи оптимална количина хранива у земљишту.

БИЉКЕ КОЈЕ СЕ МОГУ КОРИСТИТИ ЗА ЗЕЛЕНИШНО ЂУБРЕЊЕ
Лупина долази у обзир за песковита и бескречна земљишта, на којима даје велику количину зелене масе — од 40.000 до 75.000 кг/ха. Сеје се у чистој култури у марту, а заорава се када је већина биљака у цвету, односно почетком јуна. Одлично уништава корове.

Сточни грашак је одлична покровна биљка: даје 35.000 — 45.000 кг/ха зелене масе и брзо се разлаже; отпорна је према мразу па се може сејати како у јулу, тако и у септембру, октобру и новембру. Пошто полеже по земљи мора да се сеје у смеши с овсем или ражи (140 кг грашка и 60 кг овса или ражи по хектару). Заорава се када је око 50% биљака у цвету.

Обична грахорица врло добро подноси све типове земљишта, али је осетљива на хладноћу — измрзава на — 8С, због чега је треба сејати само у јулу или августу, а заоравати је касно у јесен. И она се због полегања мора сејати у смеши с овсем или ражи (120 кг грахорице и 60 кг овса или ражи по хектару).
Маљава грахорица погодна је за средње тешка и песковита земљишта. Одлично подноси зимске хладноће, може се сејати не само у јулу и августу, већ и у септембру и октобру. Сеје се у истој количини и смеши као и обична грахорица.

Слачица даје од 30.000 до 35.000 кг/ха зелене масе, која се брзо разлаже у земљишту. Сеје се почетком августа или средином октобра, у количини од 12 до 15 кг/ха. Заорава се средином октобра или ако је у октобру посејана, почетком априла.

Хељда је веома добра покровна култура, јер се брзо разлаже и има способност да из дубљих слојева земљишта извлачи калијум и фосфор, који су неопходни за воћке. Због осетљивости према мразу сеје се у марту или још боље средином лета. Добра је и медоносна биљка. Сеје се у количини од 150 до 200 кг/ха.

Потенцијал биљака је ширег спектра па се у зависности од регије може одабрати добра култура. Јесте да привидно невидимо економску добит, верујте да ће се овакве производње исплатити и тренутно у много атара биће једини извор органске материје.