Олга Перић: „А у мом срцу Сарајево“

Рођена Шапчанка, Олга Перић свој идентитет у потпуности доживљава у Сарајеву. Иако у родном граду има много пријатеља и дивне успомене на детињство и младост, где су корени, тамо је и осећање припадности. Њен предак, Гаврило Принцип, променио је ток историје Сарајевским атентатом, који је био повод Великог рата. Баш тамо, у главном граду Босне и Херцеговине, планира промоцију свог првенца који говори о жртвама насиља

У суботу, 11. новембра, обележен је Дан примирја у Првом светском рату, када се сећамо како је све почело. У Сарајеву, на Видовдан 1914, Гаврило Прицип извршио је атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију. На суђењу, Принцип је изјавио: „Ја сам југословенски националиста, тежим за уједињењем свих Југословена, под било каквим политичким обликом и њиховим ослобођењем од Аустрије”. Херој или терориста, питање је које се најчешће поставља. Без намере да правдамо или упиремо прстом, потражили смо његове потомке у покушају разумевања живота који се наставља.

Олга Перић, клинички психолог, рођена је Шапчанка, али се „зачас пребаци на ијекавицу, у уху и срцу“. Бака Персида Матић (девојачко Принцип), која је одиграла велику улогу у њеном одрастању, рођена је у Босанском Грахову. Била је јако блиска са братом од стрица, Гаврилом. Сама (супруг јој је био на ратишу), са троје деце, избегла је из Сарајева и дошла у Шабац ратне ‘42 године.

- Понела је много књига са собом, а друге закопала да их Немци не би спалили. Увек је била са књигом у руци, тако је и умрла, слаже Олга своје сећање.

Породица је живела у улици Маршала Тита 49 (данашњој Јевремовој). Деда је рано умро, није га запамтила ни Олгина мајка, Љубинка Буба Матић.

- Рођена сам као ванбрачно дете. Поштујем избор свог оца да се не родим, као што поштујем одлуку своје мајке да ме роди. Врло рано, онако како је приличило мом узрасту, била сам упозната са околностима, јер је моја мајка мислила да је боље да чујем од ње онако како је било, него од других онако како није било.

Биле су то шездесете и то је била храбра одлука, можда и предачки пренет, запис Принципа. У огромном простору, за њене детиње очи још већем, од сто двадесет квадрата, креветац је заузимао централно место.

- Била сам окружена љубављу најблискијих и бројних пријатеља који су свакодневно били присутни у нашој кући. Били смо велика породица, бројнија од многих које сам познавала.

НЕКА БУДЕ У САРАЈЕВУ
Олга воли Шапчане који су ушли у њен живот. Каже да је богата зато што има много пријатеља. Ипак, себи је морала да призна да се у Сарајеву осећа као своја на своме. Тамо доживљава свој идентитет у потпуности. Баш због тога, због вечне везе предака и потомака, намерава да објави свој првенац у Сарајеву, на ијекавици. Коаутор је књиге са девојком која је као малолетна доживела инцест, али је посвећена свим жртвама било које врсте насиља. У уводној речи је записала: „Чула сам од једне веома паметне и брзомислеће жене да би ова књига могла дићи велику прашину, а исто тако бити фијаско. Да бисмо Адријана и ја могле бити „линчоване“ због тога што у још увек рањеној Босни и Херцеговини причамо о појединачном случају који се десио у суседној земљи. Ако је линч неизбежан, нека буде у Сарајеву!“

Када јој је ћерка саопштила вест да ће родити дете ван брака, бака Перса донела је одлуку да више никада неће изаћи из куће, и одржала је до смрти. Зато је свет је долазио код ње. Али, не било какав свет. Пријатељи, стари Шапчани и они који су избегли из ратног вихора, које није занимала политика. Никада се више није вратила у Сарајево, где је радила као мушки шнајдер. Да ли је патила од носталгије, не зна се. Била је стамена, чврстог карактера, мудра и поштована до краја.

У кући Матића увек се отворено о свему разговарало. Зато је Олга широм отворене душе. Ведра и духовита, директно и јасно саопштава то што мисли. Емоционалну интелигенцију научила је у свом дому. Такви људи увек су благослов, а данас су раритетни.

БАКА ПЕРСА
„На први поглед хладна, била је од оних пребрижних, сва у страху да се нешто лоше не догоди њеној деци. Била је ауторитет. Имала је перфектну меморију, никад није носила наочари, а читала је до краја живота и увлачила конац у иглу. Уз себе је увек имала кутију са важним документима и успоменама. Ту су били марамица и прстен који је добила од њеног Гавре. Није дозвољавала ником од нас да носи тај прстен. Говорила је да је то проклетство, да је он ипак убио двоје људи. Била је изузетно верујућа. Интуитивно сам дошла до сазнања да му је опростила. Грех на једну, а љубав на другу страну.“

- Ујка Мима био је мушка фигура у мом животу. Маштовит, играо се са мном, а често ме је водио са својом екипом у Југославију. Имали смо посебан однос који није престао ни када се оженио Катом и добио ћерку Вишњу, коју зовемо Цока.

Када се Буба породила, на породичну сцену вратила се нана Олга, бака Персина рођена сестра. Виши поштански службеник у Сарајеву, у породици је остала упамћена по томе што је мужа избацила из куће после прве брачне ноћи. Ексцентрична, ујахивала је на коњима у кафану. Била је у Сарајеву за време рата, где се „баш са Јеврејима дружила“ У Србију је дошла кад се завршио рат, а по Олгином рођењу, према речима унуке која носи њено име, доживела потпуну трансформацију.

- У случају моје мајке, била је веома строга. Дошла је из Београда у бунди, без чарапа. Придружила се патријархалном, конзервативном свету, из ког је потекла и који је, очигледно, дубоко у себи носила.
Баш као у песми: „Што се више бориш против/остајеш везан за нас“.

- Сви су испољили некакав бунт, али су се правили и компромиси. Тешко се варила непослушност и неиспуњена очекивања.

После „Вукове“ са одличним успехом (пет мање није за ђака), завршила је две године усмереног образовања у Економској и две у Гимназији. Након прве године Музичке школе „Јосип Славенски“ у Београду, одустала је од музике.

МАЈЧИН БЛАГОСЛОВ
„На другој години права, тетка је упознала течу и решили су да се венчају. Када је дошао да је запроси, бака је рекла (зато што није завршила факултет): „Радите шта знате, мој благослов никада нећете добити“. Ипак су се венчали. Тетка је имала изузетно успешну каријеру, али су јој синови, од којих је један млад умро, остали без порода.“

- Схватила сам да нисам довољно вредна да бих остварила солистичку каријеру, а да будем у неком оркестру или да радим у просвети, нисам желела. Кад сам им саопштила да нећу наставити школовање у Музичкој школи, мислим да би им било лакше да сам рекла да болујем од неке неизлечиве болести. Много се полагало на образовање, писменост, уметност... Био је то мој први велики бунт. Спасаo ме је брат од тетке, који није дипломирао (остала су му два испита) Музичку академију: „Ако не иде из душе, а музика мора тако, пустите је“.

Одлучила је да судира психологију. На питање да ли је то била потреба да добије одговоре на нека од питања и покушај разрешења конфликата, што је чест случај са студентима психологије, одговара: „Није, бар не свесном нивоу“.

Била сам окружена љубављу најблискијих и бројних пријатеља који су свакодневно били присутни
у нашој кући. Били смо велика породица, бројнија од многих које сам познавала

- Одувек ме је, како год то звучало, привлачила душевна болест. Тачније, да покушам да помогнем у разумевању природе душевне болести. Моја породица је била таква – несебична, давајућа, па је врло могуће да се то генетски пренело на мене. Како год, имала сам потребу да помогнем и зато сам одлучила да студирам психологију.

Завршила је факултет, запослила се и удала за Здравка Перића са којим је тридесет година у срећном браку. Има ћерку Катарину. Једина је наставила лозу.

- Не прође дан да се не сетим мојим најдражих, који нису више са мном. У нашој кући на гробље се носило цвеће и свећа. Знало се: Чини добро за човека док је жив. Кад умре, не мораш да носиш црнину и да идеш на гробље ако га у срцу не жалиш”. Често одлазим у цркву да им запалим свеће.

Да ли и Гаврилу, нисмо је питали. Чуварка је бакиних успомена, а према њему има амбивалентан однос.

- Увек сам говорила, а сада сам још чвршћа у том ставу - да му скидам капу на храбрости да се носи са последицама свог поступка. Знао је шта следи. Хоћу да верујем да није намерно убио Софију. Принципи никада нису лагали.

Једна од верзија је да је Гаврило ноћ пред атентат провео у Шапцу, код пријатеља Николе Милановића и чамцем прешао Дрину. Ушао је под презименом Чеко. Тако су се презивали преци који су из Црне Горе у 18. веку дошли на тромеђу Босне, Лике и Далмације. Већином су били граничари.

ШАБАЧКА ИЈЕКАВИЦА
У кућу Матића радо су долазили бројни пријатељи, највише избегличке породице: кумови Крстановићи, Анка и Савка Вранеш, породице Видановић, Жегарац и Павловић. Војиславу Мацу Жунић, која је била нераздвојна пријатељица са њеном Бубом, Олга и данас доживљава као другу мајку. Говорила се ијекавица. Имали су своје ритуале испијања „кахве“, спремања оброка по босанским рецептима, чувених кума Томаниних „перетака“: „Једно јаје, један перетак. Шездесет се направи за вече, повежу у плаво-жути столњак и оставе да одстоји. Могли су тек сутрадан да се једу. Исто је било и са урмашицама, које је правила моја бака. Ушушкала би их у два столњака и оставила у топлом. Тако их ја и данас спремам.“

Записано је да је Тодор Чеко био стасит, крупан и наочит, да је учествовао у биткама, носио ордења и увек јахао на белом коњу. Зато су га прозвали – principe (италијански принче). Тада је променио презиме у Принцип.

Увек сам говорила, а сада сам још чвршћа у том ставу - да му скидам капу на храбрости да се носи са последицама свог поступка. Знао је шта следи. Хоћу да верујем да није намерно убио Софију. Принципи никада нису лагали

Можда је тако почело. Име је знамење.

М. Филиповић