Слажу се и помажу једно другом и данас. Деси се, као и у сваком браку, да „загрме“, али то „траје пет, највише шест минута“. Ни једно ни друго не могу да ћуте. Кад једно запне, друго мора да попусти, сложни су. „Ништа не може да успе без толеранције и разумевања, поштовања и уважавања... Све остало су празне приче. Без тога не може ни у једној заједници, па ни у брачној“
Раденко и Олга Ђорђић недавно су прославили 65 година брака. У времену када је број склопљених бракова мањи у односу на број разведених, ово је прави успех.
Дека Раденко 14. фебруара пуни 92 године и „узима 93-ћу“. Бака Олга од новембра прошле године „гази“ 87-му.
Обоје витални. На својим ногама. Радни читавог века.
- Упознали смо се, почиње бака Олга, испред пијаце „Тржница“. Ту смо се одмах загледали једно у друго. После тога, упознала нас је једна заједничка пријатељица и тако је кренуло.
Непуне три године су се „забављали“, како бисмо данас рекли, а што је тада подразумевало шетње на шабачком корзоу.
- „Узели смо се“ 25. јануара 1959. године. У почетку смо становали приватно, у Партизанској улици, код Заге и Радисава Младеновића. После смо отишли код мог оца, у улицу Браће Недића. Тамо смо живели док Зорана нисмо добили у децембру ‘60 године. Онда смо, у истој улици, купили ковачницу, оспособили једно одељење и преселили се. Ту смо заправо почели и највише времена провели, деветнаест година. После смо овде узели плац, почели полако да зидамо и уселили се ‘79 у кућу на Чавићу.
Фото: Приватна архива
Олга је Шaпчанка, а Раденко из Узовнице, код Љубовије.
- Дошао сам 47. године у Шабац, а тек смо се 56. упознали.
Девет година је чекао да је сретне, али није могао одмах да се жени.
- Ништа нисам имао. Радио сам у Пинтерској задрузи. Тесар сам по занимању, дошао сам у Шабац да завршим занат, две године касније био квалификовани радник, радио до ‘51, а онда се угасила фирма. Остао сам без посла и силом прилика радио пинтерај неколико година. Године ’59, вратио сам се у грађевинарство и процветао у сваком смислу.
Много је радио. Сваки дан би долазио у два са једног посла, а потом је одлазио на други код приватника. Радио је пинтерај у Кленку и Платичеву, грађевинарство којекуда. Као пензионер, у Старој Пазови радио је пет година непрекидно, од понедељка ујутру до суботе увече.
На питање какав је осећај бити у браку толико деценија, Раденко одговара – „Нормалан, као да смо се узели пре пет година, тако брзо је прошло“
Олга је завршила кројачки занат, шила код куће, подизала сина и бринула о домаћинству. Без озбиљних турбуленција, кућили су се, скромно и мирно живели.
На питање какав је осећај бити у браку толико деценија, Раденко одговара – „Нормалан, као да смо се узели пре пет година, тако брзо је прошло“.
Олга додаје да се слажу и помажу једно другом и данас. Деси се, као и у сваком браку, да „загрме“, али то „траје пет, највише шест минута“.
Фото: Приватна архива
Нисмо тражили тајни рецепт за дуговеки брак, јер сваки је прича за себе. Да не помињемо злорабљену Толстојеву реченицу.
- Ми смо се разумели. Нашли смо једно у другом оно што нисмо имали у својим примарним породицама. Нас је било шесторо деце, мајка ми је умрла кад сам имала тринаест година, каже Олга.
Нису се они млади венчали. Раденко је имао 28, а Олга 22 године.
- Да би се слагали муж и жена, жена мора да буде мало млађа, поверава нам Олга. - Ако хоће да одрже брак, неко мора попустити, додаје Раденко. - Млађи, исправља га Олга.
Захвалан родитељима „Били су јако добри родитељи, испоштовали су ме, ишколовали, били су присутни у тешким моментима. Ја сам био грађевински инжењер, радио сам у Изградњи двадесет година, у међувремену сам дао још две године на Техничком факултету. Данас сам наставник информатике и техничког, два предмета која предајем у Основној школи у Кленку. Захвалан сам својим родитељима, јер сам могао да се ослоним на њих када је било потребно. (Зоран Ђорђић)
Да ли жена мора да буде та која ће да попушта, питамо.
- Не. К’о да сам ја једном попустио... Кад једно запне, друго мора да попусти. Ништа не може да успе без толеранције и разумевања, поштовања и уважавања... Све остало су празне приче. Без тога не може ни у једној заједници, па ни у брачној.
Када се син Зоран оженио, добили су снаху Јасмину и двоје унучади, Славицу и Лазара.
- Сада је свако у својој соби. Немамо великих проблема, а ситних мора бити, закључује брачни пар Ђорђић.
Сваке године, син Зоран слави годишњицу брака својих родитеља. Торта је неизоставна.
Фото: Приватна архива
Фото: Приватна архива
