Позориште је магично место

Да ли верујете у латинску изреку (nomen est omen) име је знак? Можда име заиста одреди нечији карактер, или му бар да одређени печат. Назовите то случајношћу, сплетом околности, или судбином, али у редовима који следе преносимо вам причу о девојци којој име у потпуности пристаје.

Име је знак
НАЂА- женска особа која је “пуна наде”; “она која се нечему нада”; “жена која је великодушна”; “особа која је племенита, саосећајна”; “тежи ка остварењу снова”; верује се да ће девојчица која носи ово име бити срећна и да никада неће посматрати живот кроз негативну призму.

Фото: Ј.Р. и Никола Јанковић

Наша Нађа Ристић, рођена је 11. септембра 1998. године у Шапцу где је завршила основну школу са одличним успехом након које је уписала Шабачку гимназију, филолошки смер, који је окончала истим општим успехом, Вуковом дипломом и III местом на републичком такмичењу из историје 2014. године.
Наредни корак био је упис на факултет. За младу особу није лако да донесе одлуку о избору будућег занимања. Но како то у животу обично бива, од љубави и наслеђа тешко је побећи.

Биографија
Нађа Ристић рођена је 11.09.1998. године у Шапцу. Диломирала је на Факултету савремених уметности у Београду, мастер диплому стекла на Академији уметности у Новом Саду. Током основног и средњег школовања била је члан разних драмских секција на српском и енглеском језику, а 2017. године добија I награду за споредну женску улогу на IV фестивалу школског театра на страном језику у Новом Саду. Године 2013. добија прилику да у професионалном позоришту игра у дечијој представи “Успавана лепотица” у Шабачком позоришту. На академији ради на представама “Жабар” Р. В. Фасбиндера, “Буре барута” Д. Дуковског, “Наша прича” драматизација прича Д. Паркер и дипломира са представом “Нарко база у селу” Виде Огњеновић. Паралелно са студијама учествује и у представи “Путујуће позориште Шопаловић” у режији Јагоша Марковића у Југословенском драмском позоришту у Београду. Поред тога такође игра у представама: “Времеплов”, режија: Иван Томашевић Шабачко позориште, 2022., “Принцеза лабуд”, режија: Жељко Милошевић Шабачко позориште, 2022., “Олеана”, режија: Владимир Милојевић Шабачко позориште, 2023, “Новогодишња чуда”, режија: Миодраг Динуловић Шабачко позориште, 2023.

Глума у генима
Млада Шапчанка одрасла је окружена драмском уметношћу и позориште за њу било је као друга кућа. Мајка Александра Ристић, бака Јелица Војиновић, добро су познате свим љубитељима театра. Дилеме да ли је наследила таленат „по женској линији“ није било, а да ли ће глума бити њен животни позив, јесте.

-Одрасла сам уз позориште, али нисам размишљала да ће оно бити и мој пут. Потпуно је другачије када искусиш неке ствари и ниси само посматрач. Мислим да ми је Весело мајмунче заиста помогло да победим трему и пронађем себе. Од 2006. до 2016. године била сам део Независне драмске асоцијације “Весело мајмунче” и имам баш лепа сећања на тај период. Али ни тада нисам размишљала да ћу уписати глуму. Идеја се јавила у трећој години Гимназије. Покушала сам, али нисам примљена. Затим сам одабрала Филолошки факултет, али то није будило у мени жељени осећај. Поново сам покушала, отишла на пријемни са идејом „Шта буде, биће“ – присећа се Нађа тренутка када је одлучила да послуша унутрашњи глас и упусти се у магични свет.

Фото: Ј.Р. и Никола Јанковић

-Све ми је деловало некако страшно, као да треба огромну одлуку да донесем. Међутим, када сагледам све са ове временске дистанце, није било потребе да се тако осећам и бринем. Породица је била пуна подршке. То ми је заиста значило. Не само зато што је била реч о глуми.

Нађа је успшено уписала студије глуме на Факултету савремених уметности у Београду у класи професора Бранислава Лечића и асистенткиње Дубравке Ковјанић, а четврту годину завршила је 2021. године на истом факултету у класи проф. Виде Огњеновић и проф. Лечића са оценом 10. На период студрања гледа као на посебно искуство.

Подршка породице на првом месту
-Мама обавезно гледа све представе. Не смета ми када је у публици, као ни бака раније. Увек су пратиле оно што радим. Поштовале су моју одлуку када желим сама да спознам неке ствари. Али када ми је била потребна помоћ увек су биле ту. То јесте суштина, имати безусловну подршку. Породице, партнера, пријатеља. Мислим да је то у данашње време још израженије када смо се помало отуђили једни од других. Заједница у којој се осећаш сигурно, заштићено. Изазови, грешке тада нису тако тешки, страшни. Можеш себи да дозволиш да погрешиш, јер неко увек ту за тебе.

-Мислим да је глума истраживање себе, света. Често људи мисле да је глума нешто тајно, мистично. Мислим да треба да је демистификујемо. Она је уједно компликована и веома једноставна.
Компликована, јер је потребно спознати срж лика. Због тога често чујемо да је као примењена психологија. А једноставна када се докучи карактер лика. Слично је и са студијама глуме. Процес и начин учења је другачији од онога на шта смо навикли током ранијег школовања. Професори су нам често говорили да покушамо, да се играмо, да не постоји погрешно. У почетку све то делује необично, али када дозволиш себи истаживање, све постаје лакше – појашњава млада Шапчанка.

Фото: Ј.Р. и Никола Јанковић

Олеана у Шабачком позоришту
По завршетку основних студија наставља академско образовање на Академији уметности у Новом Саду 2023. године у класи професора Бориса Лијешевића. Представа „Олеана“ у режији Владимира Милојевића, Нађин мастер рад, премијерно је изведена у јуну протекле године.

-Уживам у процесу припреме представе. Сваки пут је другачије. Динамика, различитост дају посебну драж свему. Не верујем да бих могла да радим канцеларијски посао, делује ми да би сваки дан био исти. Иако постоје одређена правила када се припрема лик, представа, све је увек другачије. Због тога глумци осећају једну врсту неиздржа, те са радошћу ишчекују нову представу, нов пројекат. Свака улога има нешто занимљиво, инспиративно. Можда ћу у даљој будућности имати жал због неке улоге коју нисам играла. У овом тренутку ми се чини да бих све могла да играм. Верујем у реченицу: „Улога пронађе тебе, не налазиш ти улогу“. И заиста, никада унапред не можемо знати шта ћемо сазнати о себи током процеса рада – додаје млада глумица и напомиње да је театар магично место.

Шабачко позориште друга кућа
-Шабачко позориште осећам као своје. За њега ме вежу лепе успомене, сећања и осећања. Позориште је моје сигурно место. Од када знам за себе знам за Позориште, те сам мислила да се подразумева да сваки град има театар, библиотеку. Нажалост, није тако. На неки начин смо привилеговани. Без обзира на темпо живота, верујем да постоји време за одлазак на представу, изложбу, промоције књиге, концерт. Имам утисак да се публика враћа у позориште, што даје наду и елан свима. Мислим да је важно од детињства децу учити како треба да се понашају у установама културе, али и да посећују те установе. Посађено зрно касније ће порасти у љубав према уметности.

-Позориште је магично. И за глумце и за гледаоце. Даје простор и слободу за игру. Сви смо као деца смишљали игре, играли улоге. Мислимо да смо помало то заборавили. Глума нас врати у тај период. Подсети да се играмо, истражујемо. Дечје представе су сјајне. Децу не можеш да превариш, али можеш једноставним стварима да их очараш. Суштина је да сви верујемо у магију како глумци, тако и публика. А када верујемо тада се магија и догоди. Све је у нама, само треба пробудити тај осећај.

Млада глумица сматра да уметност не познаје границе, те да је увек и за свакога ко жели да оплемени себе.

Фото: Ј.Р. и Никола Јанковић

-Уметност не нуди 100% тачне одговоре. Свако од нас има своје виђење, одговор на питање. Све док нам пружа простор за размишљање, дијалог, тумачење, одлично је. Сјајно је када представе могу да гледају различите генерације које проналазе себи нешто блиско. Треба бити отвореног ума. Чак и када имамо предрасуде, уверења којих се чврсто држимо треба да оставимо мали простор за размишљање. Често ствари нису ни црне, ни беле. Сасвим је у реду да имамо своје ставове, идеје, ипак треба да дозволимо себи да поштујемо оне који мисле другачије – истиче Нађа и дода је да зона комфора није увек добра.

-Даје нам осећај сигурности, али често не желимо да то мењамо из страха. То је све у реду, али када говоримо о позоришту буде ми жао. Зато што неки људи некада и пропусте добре ствари из страха. Можда би им неко сазнање помогло да одређене ситуације лакше преброде. Свако ко дође у позорише и понесе бар зрно неког сазнања, добро је. То је знак да смо успели.

Ипак, признаје да је самокритична.

-Увек кажем себи: Може боље. Мада препознам када сам превише самокритична и тудим се да то држим под контролом. Мислим да некада треба похвалити себе, одати себи признање.

Фото: Ј.Р. и Никола Јанковић

Нађа тренутно живи на релацији Београд- Нови Сад-Шабац. Радује се свакој новој представи и пројекту.

-Идем где ме пут нанесе. Жеља ми је да што више радим. Више пута сам себи рекла да ћу увек бити захвална на томе што радим оно што заиста волим. Знам да то звучи идеално. Верујем да никада није касно. Никада не знамо где ће нас живот одвести. Колико сати, дана, година проведемо радећи? Због чега то не би било нешто што волимо. Наравно, да многе ствари утичу на живот. Не мора то да буде посао од којег живимо. Може да буде хоби који доноси радост и неке приходе. Нешто где си ти оно што јеси. Пробаш. Ако не иде, не иде. Идеш даље.