Medicina oblikuje dan, literatura noć

Prof. dr Goran Milašinović direktor je pejsmejker centra u kliničkom centru Srbije. Pored bavljenja kardiologijom piše i knjige, čini se podjednako dobro. Do sada je napisao desetak romana i bio u užim izborima za NIN-ovu nagradu. Izdao je i zbirku pesama. Letos je dobio nagradu Zadužbine Branka Ćopića za roman “Slučaj Vinča”. Nedavno je boravio u Opštoj bolnici “Laza K. Lazarević” u Šapcu gde pomaže pri osnivanju centra za pejsmejker
Da li sebe doživljavate kao pisca među lekarima, ili kao lekara među piscima?
Ukoliko čoveka definiše profesija, obe ove igre rečima su jednako tačne, budući da se medicinom i književnošću bavim podjednako dugo, više od trideset godina. Međutim, iako književnost kao viši vid pismenosti može da bude profesija, po mom mišljenju, pisanje kao posebnu formu ljudskog duha nije moguće ograničiti profesionalnim okvirom. Drugim rečima, pisac se po meni ne može biti po profesiji, jer pisanje određuju iracionalni porivi i racionalno neobjašnjiva potreba, potom, metamorfoze duha i samodovoljna kreacija. Posmatrajući racionalno, pisanje je u mnogim segmentima uzaludan posao, kojim se niko pametan ne bi bavio. S druge strane, medicina je izrazito racionalna kategorija, kako njena kurativna, tako, i još više, naučna strana. Moje lično iskustvo je da je moguće baviti se ovim dvema dijametralno različitim aktivnostima bez unutrašnjeg konflikta. Takođe, da podvesni svetovi i dubinska psihiologija, često na granici autoanalize, koji su polazište za karakterizaciju književnih likova, ali i za interakciju sa pacijentom, umeju ponekad i da direktno komuniciraju te se medicina i literature mogu i da dodirnu.
Rekli ste, u nekim ranijim, intervjuima da je dobar lekar onaj ko je dobar čovek, ali i da bi na prijemnom ispitu za Medicinski fakultet trebalo da se polaže psiho test. Sve češće se dešava da se lekari stavljaju u negativan kontekst. Šta smatrate da je doprinelo tome i može li se ta slika popraviti?
Reč je psihološkoj interferenciji lekara i pacijenta, takozvanoj empatiji, koju veliki broj lekara odbija da uključi u svoj terapeutski pristup, neki zbog sopstvenog komfora (budući da je puno lakše lečiti pacijenta “kao mašina”, umesto “kao čovek”), a neki jer im je saosećanje sa drugim čovekom urođeno amputirano. Zbog toga sam mislio da je potrebna neka vrsta rane detekcije kandidata za lekarsku profesiju jer oni koji ne saosećaju sa pacijentom idu kroz profesionalni život pogrešnim putem i umesto da smanjuju, samo povećavaju patnju bolesnom čoveku. I kada medicina nije u stanju da trajno izleči, mora da pruži utehu. Međutim, nije to jedini niti glavni razlog za “negativni konteks” medicinara u društvu već brojne socijalno zavisne malformacije. Takođe, i nerealna očekivanja pojedinaca po kojima se očekuje da lekari rade i žive kao sveštenici svoje profesije, a oni, ipak, nisu sveštenici, budući da je medicina profesija (sa brojnim nedostignutim ciljevima), a ne religija. Mitološki gledano, ukoliko lekar ne odgovara liku Hipokrata, unapred je za osudu.
Bavite se jednim od najstresnijih poslova. Da li Vam je pisanje odmor ili otklon od bavljenja medicinom?
Kao što sam već rekao, te dve obrade stvarnosti u meni teku paralelno: medicina popunjava dan, a literatura noć. Imam utisak da je ovo slično bogu Janusu, koji ima dva lica ne zbog toga da bi se uspešnije sakrio od sveta, nego da bi video svet što šire, sa dve dijametralno različite strane, sa zapada i sa istoka. Takođe, ne bih rekao da mi pisanje pričinjava veće zadovoljstvo od medicine već da je reč o različitoj formi zadovoljstva, ali istoj energiji. U medicini najviše ispunjava ona nematerijalna zahvalnost pacijenta, koja daje smisao toj profesiji, a u pisanju sam kreativni čin, osećaj komunikacije sa svojim nesvesnim delovima psihe.
Ko su Vam omiljeni pisci, a koje lekare najviše cenite i šta im je zajedničko?
Mene su u literaturu tokom gimnazijskog perioda pre pisaca uveli psiholozi, Jung i Frojd. Uz njih sam se zainteresovao za nevidljive strane ljudskog bića i objašnjenja karakternih crta i životnih sudbina psihološkim odrednicama. Veliki pisci su došli tek kasnije, ali više kao egzekutori, vešti zanatlije pripovedanja. Prvi pisac koji me je opčinio bio je Remark, meni tada puno dinamičniji od Tolstoja. Potom, bio sam opčinjen Đojsom i modernistima, ali priznajem, kako je vreme odmicalo postmodernisti su me sve više umarali. Danas najviše volim da čitam romansirane biografije, feljtone, dnevnike i druga štiva koja imaju veliki udeo faktografskog i realističkog. U stvari, žrtva sam previše disperzovanog interesovanja pa čitam raznorodne tekstove, od književnih, filozofskih i socioloških teorija do poezije. Takođe i Politikin zabavnik. Ipak, postoji jedna maksima: ne mogu bez čitanja, pa šta god to bilo. Kada je reč o medicini, zapanjujuće je koliko je mali broj sagradio suštinske stepenike u pravcu progresa. Mnogi od njih nisu bili ni svesni sopstvene veličine, poput Jersina, koji je pronašao uzročnika kuge, a kojeg je baš literatura vratila na pozornicu slave, budući da je o njemu napisan odličan roman.
Kada završite jednu knjigu da li već razmišljate o sledećoj ili inspiracija sama dođe?
Inspiracija mi dolazi kroz čitanje, ali i putem iskustva budući da sam od onih koji o svetu i ljudima saznaju jednako kroz knjige, koliko i kroz život. I nema tu nekih pravila nego kada mi onaj mali čovek koji stanuje u mojoj glavi i stalno mi nešto pripoveda ne da mira, ja počnem da pišem pa kud god me to odvelo. Drugim rečima, ne mučim se kao Andrić, ili još više Pekić, izborom najbolje moguće teme nego počnem ono što se meni najviše dopada i tek kasnije, kad odmaknem, počnem da razmišljam da li ta tema zanima uistinu samo mene ili bi mogla da zanima i druge. Zbog toga, neki tekst ostavim na pola i započnem novi, a neki teram do kraja. Ali, u principu, pripremam se, čitam i istražujem oko godinu dana i onda pišem još godinu dana. Dakle, dve godine za jedan roman. U stvari, uvek se ponovo iznenadim kada neki pisac napiše tri romana za jednu godinu. Ja to nisam nikada bio u stanju, meni i za zbirku pripovedaka treba dve godine.
Kao lekar se bavite ljudskim srcem, a kao pisac ljudskom dušom. Šta biste rekli, sa stanovišta lekara, a šta sa stanovišta pisca - gde se nalazi duša?
To je pitanje na koje nemam lapidarni odgovor, a ni filozofski, budući da je pisanje vrsta nemoći da se svet i velika pitanja definišu jednostavno i svima prihvatljivo (pa makar bilo i razumljivo). Upravo zbog toga pisci koriste naraciju i pišu tomove, a da su filozofi bilo bi im dovoljno svega nekoliko reči. Na primer, da je Đulijan Barns znao odgovor zbog čega slavni Šostakovič nije prebegao iz SSSR-a u SAD pedesetih godina prošlog veka (a imao je priliku), nikada ne bi napisao “Šum vremena”. Ovako, ostavio nas je bez odgovora (sebe, takođe), ali je napisao divan roman. Po mom mišljenju, to su pravi koreni literature.
Kod nas ljudi u teškim situacijama često pribegavaju različitim vrstama alternativne medicine. Smatrate li to prevarom ili nečim što može da doprinese lečenju?
Medicina je i nada, a alternativna medicina je po meni baš to, nada u izlečenje. Prema, tome, zašto da ne. Ipak, život je ograničen i niko neće živeti dvesta godina te je važno sačuvati umerenost i mir, kako tokom zdravlja, tako i u bolesti. Takođe, i očekivanja od medicine, okoline, pa čak i najbližih. U tom smislu, svako ko je pročitao Tolstojev roman “Smrt Ivana Iljiča”, lakše će da se suoči sa najtežim zdravstvenim izazovima.