Berbernica - majstor Žika Jeremić

„Ne možeš nigde da ideš! Vodim te na šišanje, jer me sa tom kosom na žbun podsećaš!“- oštro mi je rekla majka.
“Upropastiće mi subotu”, pomislio sam, ali nisam smeo da se oduprem. Plašio sam se šišanja, jer me beli mantil berberina podsećao na doktora i injekcije, a pijavice, koje su se talasale u tegli smeštenoj u izlogu, još više su pojačavale moj strah.
Ušli smo u prostoriju sa niskom tavanicom i podom premazanim olajem, na kome su se nalazile gomilice podsečene kose raznih boja. Zapahnuo nas je pomešani miris memle i duvanskog dima.
„Izvolite, sedite malo, odmah ćemo momka doterati!“ - ljubazno se oglasio berberin, doterujući zulufe mušterije.
Seli smo na male, tvrde stolice, bez naslona. Na stolu, izrađenom od ppyća, nalazile su se raznovrsne, šarene novine i najnovije avanture Cisko Kida. Pored stolice, u kojoj je sedeo čovek srednjih godina, bile su još dve prazne i čudio sam se što tu niko ne sedi. Ceo zid je bio obložen ogledalima i to je činilo prostoriju svetlijom. Na ploči, ispred ogledala, na dohvat ruke, poređane su različite mašinice, uredno složeni brijači, oštre, špicaste makaze i mnoštvo češljeva raznih veličina i boja.
„Malo sam vas posekao, ali stavićemo stipsu i sve će biti u redu.“ - izvinjavao se berberin. Zatim je oštrio brijač na neku crnu, tvrdu kožu, povremeno proveravajući oštrinu. Majka me je uhvatila za ruku, tako da nisam mogao da pobegnem. GІosmatrao sam berberina.
Imao je gustu, crnu kosu natopljenu čičkovim uljem i uredno štucovane brkove, koje je, verovatno, doterivao kada mušterija nije bilo. Isto tako zubari imaju lepe zube – pomislio sam. On je obletao oko čoveka u stolici, zveckajući makazama i kad nije šišao, a tesan i kratak mantil ga je ometao u tome. Povremeno je provlačio češalj, čas kroz svoje brkove, čas kroz kosu nemoćne mušterije. Dijalog, zbog čestih prekida, pretvorio se u monolog nadahnutog berberina. Na bledom licu bilo je sve više stipse. Čovek se trgnu, kada mu iznenada punu šaku kolonjske vode sasu na glavu. ,,Budi glavni na balu večeras! - i oštrom četkom se sjurio na vrat već umornog čoveka. Zatim se udaljio dva koraka i zadivljeno je posmatrao napravljenu frizuru. Čovek se kiselo osmehivao, platio traženu sumu, čak je i bakšiš dao.
,,Izvoli mališa“! - i tako snažno protrese belo platno da je kosu sa poda rasporedio po celoj prostoriji.
Beskrajno uplašen, šćućurio sam se u stolici, trpeći pitanja: ,,Imaš devojku? Kad ćeš da se ženiš? Kad te udesim, sve ćeš devojke zavesti!“
Ćutao sam kao zaliven i izbezumljeno gledao u mašinicu koja je štektala, približavajući se mojoj glavi.
„Molim „nemačku frizuru”, nikako ovu novu, kako se zvaše?“ - priupita majka.
„Tarzanka“ - odgovori berberin.
Besomučno je skidao kosu i gledao sam kako mi se glava smanjuje. Suze su mi navirale na oči pri pomisli kako ću pred drugove sa šiškama koje je, po želji majke, ostavio. Dlačice su me pekle po vratu, ali nisam smeo da se pomerim. Trajalo je čitavu večnost, a srećom, kosu mi nije pokvasio.