sport života: Nikola Marinković
NIKOLA MARINKOVIĆ STONOTENISKI INTERNACIONALAC
Ljubav iz ranog detinjstva
Početak u očevoj garaži. Tri godine za međunarodne uspehe. Karijera u Nemačkoj, centru evropskog stonogtenisa. Napredak uz ulaganja i naporan rad. Vratio se kući i čeka odluku o nastavku šampionata Nemače
Sala Sokolskog doma, čuju se zvuci loptice koja odskače na stolu prelazeći sa jedne na drugu stranu mrežice usmerena reketom. Plavi dres sa natpisom TTC Kaiserlautern. Ispod klupskog imena, poznato prezime Marinković, svedočanstvo da neko nosi, ne nečiji, već svoj dres. Stonoteniski entuzijazam nasledio je od oca. Još nije dosegao ni školsku klupu, a već su mu reket i celulozna loptica bili omiljena zanimacija. Sa godinama interesovanja se menjaju, neretko nešto zanimljivo u ranom detinjstvu potpuno nestane iz fokusa već u ranoj mladosti, no nekada se van polja svesti stvori nevidljiva spona čoveka i igre, tako da uz svaku novu godinu života, pojedinac ulaže napor da pronikne dublje u aktivnost koja je i više od toga. Nikola Marinković je počeo u garaži svog oca da se igra stonog tenisa, a danas je bez premca najbolji šabački igrač ovog sporta i već pet godina internacionalac u Nemačkoj.
-Kada je tata pokrenuo klub, bio sam jedan od prvih članova. Napredovao sam, no preokret se dogodio kada sam posle tri godine u Novom Sadu osvojio Novogodišnji turnir gde su okupljeni bili svi najbolji igrači različitog uzrasta iz više evropskih država. Primetili su me iz Beograda, sa 12 godina sam potpisao za Stonotenisku akademiju „Kocić“ (STAK) – evocira rane uspomene Nikola Marinković, jedan od najboljih stonotenisera Srbije.
Kontinuitet uspeha je brzo uspostavio. Osvajao je sedam državnih titula u svim uzrasnim kategorijama, šampion Balkana do 18 i do 21 godinu u pojedinačnoj kategoriji i evropsku bronzu u dublu sa Evropskog prvenstva u Ostravi. Kada je sa svega 14 godina i definitivno promenio grad, prešao u Beograd, stonitenis je istovremeno bio obaveza i kutak sigurnosti.
-Znao sam da je za uspeh neophodno mnogo odricanja, uvek govorim kako sam utorkom i četvrtkom, od 14 do 18 godina čitav dan provodio u sali. Ukoliko nemam trening, reket je svejedno u ruci i tražim način da napredujem. Tako sam čuvao osećaj.
Put gradimo sami, međutim neke prilike se često ukazuju, a neke samo jednom. Kada je kroz kontakt našeg trenera u Nemačkoj Rada Markovića i trenera iz Beograda stigla informacija o pokretanju centra u malom mestu pokraj Karlsrua, na samom pragu punoletstva, Marinković je dobio ponudu da bude prvi koji će postati član novoformiranog stonoteniskog centra u jednoj od stonoteniski najrazvijenijih država Evrope.
-Brzo sam prihvatio ponudu, to je bilo ispunjenje dečačkog sna, uz to rešen da stoni tenis bude moja životna preokupacija. To malo mesto ima klub koji nastupa u Bundesligi, a nedavno je ostvario neverovatan uspeh osvajanjem Kupa Nemačke. Za nas je to gradić, a za uslove Nemačke reč je o selu. Tu sam se susreo sa novim nivoom profesionalizma. Uobičajen dan je ustajanje rano i priprema za trening u devet časova, dva sata stonog tenisa, potom 45 minuta teretane, tri sata pauze za odmor, ručak i ponovo trening od dva i po, tri sata i tako četiri godine. Kao i svaki sport.
Iako smo kroz istoriju imali dobre rezultate na najvišem nivou stonog tenisa, ovaj sport je uvek ostao popularna rekreacija, ali ne baš popularan sport za gledaoce, bilo uživo, bilo kraj malih ekrana ili danas strimova.
Poen traje kratko i srž uspeha je u mentalnoj snazi, koncentraciji i dobrom kretanju. Kinezi su najveći majstori i oni uvek kažu da stoni tenis počiva na četiri oslonca: glava, glava, noga, glava, ruke nema nigde
-Meni je ovaj sport najveća ljubav, ali evo ja kažem da stoni tenis nije interesantan za gledanje ukoliko ga neko ne poznaje. Poen traje kratko i srž uspeha je u mentalnoj snazi, koncentraciji i dobrom kretanju. Kinezi su najveći majstori i oni uvek kažu da stoni tenis počiva na četiri oslonca: glava, glava, noga, glava, ruke nema nigde. Naravno uvek stoji i problem nedovoljne propraćenosti, manjka sponzora. Postoje neki pokušaju da se otvore Centri, nešto smo uspešniji u mlađim kategorijama žena, ali u seniorima se teško probijamo, jer tu su dominanti Azijati.
Kina je svetski centar stonog tenisa, dok je Nemačka srce Evrope za ovaj olimpijski sport.
-Tri sporta dominiraju po popularnosti u Nemačkoj, to su fudbal, rukomet i stoni tenis, a čuo sam da je stoni tenis drugi. Njihovu tobojku na otvaranju Olimpijskih igara u Riju nosio je Timo Bol, njihov stonoteniski reprezentativac. Posetioci su upoznali igru, pronašli su draž i u gledanju, a klubovi žive zahvaljujući rekreativcima, članarinama, to je neverovatran nivo privrženosti. Kod njih se u ranom detinjstvu selektuje nekoliko hiljada dece, vremenom se na različit način pravi selekcija i dobiju nekoliko igrača, ali vrhunskog ranga.
Kroz karijeru ga nosi ljubav prema sportu, a kako ga je pauza usled epidemiološke situacije vratila u Srbiju, upija pozitivnu energiju kroz rad sa članovima Stonotensikog kluba za osobe sa invaliditetom „Mačva“. Vratio se kući Nikola i čeka odluku tamošnjeg saveza o nastavku prvenstva. Ukoliko bude nastavljeno, biće adut „Kajzerslauterna“, a u međuvremenu se trudi da zaleči povredu ramena i polako pravi korake u trenerskoj karijeri. To je sadašnjost Marinkovića, dok će vreme biti pokazatelj budućnosti.
-Kada je tata pokrenuo klub, bio sam jedan od prvih članova. Napredovao sam, no preokret se dogodio kada sam posle tri godine u Novom Sadu osvojio Novogodišnji turnir gde su okupljeni bili svi najbolji igrači različitog uzrasta iz više evropskih država. Primetili su me iz Beograda, sa 12 godina sam potpisao za Stonotenisku akademiju „Kocić“ (STAK) – evocira rane uspomene Nikola Marinković, jedan od najboljih stonotenisera Srbije.
Stručnost i naporan rad
Daleko je Srbija od velike scene, a put do nje je verbalno jedostavan, u praksi traži mnogo.
-Neophodan je bar jedan Stonoteniski centar u Srbiji gde će najbolji raditi uz plaćeno školovanje, smeštaj, hranu. Potrebno je šest sati rada i ono što je Karakašević rekao, trener iz Kine, dakle vrhunski stručnjak i naporan rad. Profesionalni turniri su put, no velika su sredstva potrebna i igrači kod nas nisu finansijski u mogućnosti da nastupe.
Kontinuitet uspeha je brzo uspostavio. Osvajao je sedam državnih titula u svim uzrasnim kategorijama, šampion Balkana do 18 i do 21 godinu u pojedinačnoj kategoriji i evropsku bronzu u dublu sa Evropskog prvenstva u Ostravi. Kada je sa svega 14 godina i definitivno promenio grad, prešao u Beograd, stonitenis je istovremeno bio obaveza i kutak sigurnosti.
-Znao sam da je za uspeh neophodno mnogo odricanja, uvek govorim kako sam utorkom i četvrtkom, od 14 do 18 godina čitav dan provodio u sali. Ukoliko nemam trening, reket je svejedno u ruci i tražim način da napredujem. Tako sam čuvao osećaj.
Put gradimo sami, međutim neke prilike se često ukazuju, a neke samo jednom. Kada je kroz kontakt našeg trenera u Nemačkoj Rada Markovića i trenera iz Beograda stigla informacija o pokretanju centra u malom mestu pokraj Karlsrua, na samom pragu punoletstva, Marinković je dobio ponudu da bude prvi koji će postati član novoformiranog stonoteniskog centra u jednoj od stonoteniski najrazvijenijih država Evrope.
-Brzo sam prihvatio ponudu, to je bilo ispunjenje dečačkog sna, uz to rešen da stoni tenis bude moja životna preokupacija. To malo mesto ima klub koji nastupa u Bundesligi, a nedavno je ostvario neverovatan uspeh osvajanjem Kupa Nemačke. Za nas je to gradić, a za uslove Nemačke reč je o selu. Tu sam se susreo sa novim nivoom profesionalizma. Uobičajen dan je ustajanje rano i priprema za trening u devet časova, dva sata stonog tenisa, potom 45 minuta teretane, tri sata pauze za odmor, ručak i ponovo trening od dva i po, tri sata i tako četiri godine. Kao i svaki sport.
Iako smo kroz istoriju imali dobre rezultate na najvišem nivou stonog tenisa, ovaj sport je uvek ostao popularna rekreacija, ali ne baš popularan sport za gledaoce, bilo uživo, bilo kraj malih ekrana ili danas strimova.
-Meni je ovaj sport najveća ljubav, ali evo ja kažem da stoni tenis nije interesantan za gledanje ukoliko ga neko ne poznaje. Poen traje kratko i srž uspeha je u mentalnoj snazi, koncentraciji i dobrom kretanju. Kinezi su najveći majstori i oni uvek kažu da stoni tenis počiva na četiri oslonca: glava, glava, noga, glava, ruke nema nigde. Naravno uvek stoji i problem nedovoljne propraćenosti, manjka sponzora. Postoje neki pokušaju da se otvore Centri, nešto smo uspešniji u mlađim kategorijama žena, ali u seniorima se teško probijamo, jer tu su dominanti Azijati.
Kina je svetski centar stonog tenisa, dok je Nemačka srce Evrope za ovaj olimpijski sport.
-Tri sporta dominiraju po popularnosti u Nemačkoj, to su fudbal, rukomet i stoni tenis, a čuo sam da je stoni tenis drugi. Njihovu tobojku na otvaranju Olimpijskih igara u Riju nosio je Timo Bol, njihov stonoteniski reprezentativac. Posetioci su upoznali igru, pronašli su draž i u gledanju, a klubovi žive zahvaljujući rekreativcima, članarinama, to je neverovatran nivo privrženosti. Kod njih se u ranom detinjstvu selektuje nekoliko hiljada dece, vremenom se na različit način pravi selekcija i dobiju nekoliko igrača, ali vrhunskog ranga.
Kroz karijeru ga nosi ljubav prema sportu, a kako ga je pauza usled epidemiološke situacije vratila u Srbiju, upija pozitivnu energiju kroz rad sa članovima Stonotensikog kluba za osobe sa invaliditetom „Mačva“. Vratio se kući Nikola i čeka odluku tamošnjeg saveza o nastavku prvenstva. Ukoliko bude nastavljeno, biće adut „Kajzerslauterna“, a u međuvremenu se trudi da zaleči povredu ramena i polako pravi korake u trenerskoj karijeri. To je sadašnjost Marinkovića, dok će vreme biti pokazatelj budućnosti.
D. Blagojević
Najnoviji broj
25. april 2024.
