ЖИВОТ У УНИФОРМИ

Униформа. Пушка. Служење држави. Циљеви који воде младе ка испуњењу свог сна – да буду део Војске Србије.
Када питате дете шта жели да буде када порасте, поред одговора доктор, пилот, полицајац, неретко можете чути и – војник. Иако, током одрастања многа деца занемаре своје снове сматрајући их недостижним, постоје и они који остваре своју жељу и – постану војници.

Дарко Живковић има 22 године и рођен је у околини Љига, каже да је одувек знао шта жели да постане и ка ком циљу корача.

-Мој ујак је радио у војној полицији. По узору на њега, од малена сам желео да одслужим војни рок, а након тога се запослим у Војсци Србије. Одувек сам желео да будем војник, ту сам се пронашао, каже Дарко.
Месец ипо дана је служио војни рок у Ваљеву, након тога месец ипо дана је био у Пожаревцу после чега је остао још месец дана у истом месту на обуци за командира одељења десетара. Водио је нову генерацију војника у Ваљеву, па се поново вратио у Пожаревац где је био командир одељења у инжињерији. Тренутно ради као војник у Шабачкој касарни „Церски јунаци“.

фото: министарство одбране рс

Његов колега, такође запослен у овој касарни, Милош Костић има 21 годину и рођен је у Шапцу. Први део је служио у Ваљеву, где је завршио основну пешадијску обуку. Други део војног рока је провео у Горњем Милановцу, као служба телекомуникација и након тога три месеца асистирао у јединици на Топчидеру. Одувек је себе замишљао као војника, у униформи. Имао је неизмерну подршку породице и пријатеља.

Обојици је циљ да у будућности заврше курс и постану подофицири.

Свакодневно слушамо приче о животу војника, стварамо слике и градимо мишљења о том занимању. Како Дарко каже, у војсци га је дочекало све како је и очекивао:

-У неку руку сам био упућен у то како изгледа служење војног рока. Било је ствари које су ме изненадиле, а то су међуљудски односи. Људи када оду на служење, промене се, слушају и угледају се на ауторитет, очврсну и брже сазре, мада неки посматрају остале и као такмаце и конкуренцију. Али тамо се увек стекну пријатељства за цео живот- објашњава Дарко и истиче да је најбитиније бити друштвено користан.

Милош каже да жељно очекује нове садржаје обучавања и додаје да је спреман да одговори спремно на све будуће изазове тешке обуке у понтонирском батаљону. Када су односи између људи у питању, каже да се односи између одељења и између мањих група у колективу граде постепено и увек на принципима субординације и једностарешинства. Костић истиче да се у војсци упознају људи из различитих места и другачијег размишљања. „Било је и лепих пријатељстава али и тешких тренутака, све је то саставни део служења.“.

Војнички дани
О својим војничким данима, задовољни и поносни што су део Војске Србије, млади војници Милош и Дарко говорили су са пуним заносом и еланом, истовремено поручујући младим људима да је битно да буду друштвено одговорни и корисни. „На сваком младићу и девојци је обавеза да пронађу начин да се одуже друштву и својој отаџбини.“ Милош и Дарко су одлучили да дуг држави одуже служењем војног рока, али су отишли и корак даље и одлучили се за војничке каријере, те данас раде у систему одбране као професионални војници. „Позивамо младе, поучени нашим примером, да крену стопама једног од најсветијих занимању у нашој земљи.“

Сложили су се да остају навике након служења. „Када устанеш ујутру, организован си од почетка дана“.
Дарко истиче да би свима препоручио да одслуже војни рок, поготово мушкарцима „Током служења војног рока се стиче радна навика и дисциплина. Јача и тело и дух. Да би јачали друштво у коме живимо, сматрам да је итекако потребно да мушкарци очврсну“, додајући томе да се ни једног тренутка није двоумио или помислио да је погрешио у избору позива, да није за њега или да треба да одустане.

Милош додаје, колико год да је тешко првих дана, никада не треба одустати. „Знам колико је мени било тешко на почетку. Било је људи који су изгледали као да су рођени за то, а ипак су одустали. Када год ми је било тешко рекао бих себи – следећи дан ће бити лакши“ и истиче да је то једно прелепо животно искуство које би свако требао да доживи „ту се стекне доста знања и пријатељстава, а то је непроцењиво“.

фото: министарство одбране рс

Дан током служења
Милош и Дарко су нам описали како изгледа један обичан дан војника на служењу војног рока.
-Устајање је у 06.00 часова. Наравно, ти устајеш раније да би стигао да наместиш кревет, обријеш се, опереш зубе, средиш се. Након тога је изузимање опреме и личног наоружања из оружана. Следи постројавање на писти, постављање опреме на њу, одлазак на доручак. Онда се враћаш на писту, стављаш опрему и наоружање на себе. Тада почиње јутарња смотра, подизање заставе, старешине прегледају да ли си, како ми то кажемо, „увојничен“ односно да ли је све на теби намештено, затегнуто, сређено. Када се смотра заврши поделе се задаци и креће обука и оно што је предвиђено за тај дан. Дан се завршава у 22.00 часа. Тада се гасе светла- објашњавају.

„Викендом смо излазили у град. Али с обзиром да нас је било много, било је одређено којим викендом која група иде у град. Такође је викендом и одлазак кући. Договарали смо се ко ће када излазити у град“ и истичу да се најригорозније кажњавало конзумирање алкохола и било какви контакти са женским војницима.

Живковић сматра да је одлазак на служење и добар тест пријатељства „Војска ме је удаљила од лажних пријатеља. Они који су били прави остали су ту, остали смо у контакту иако сам био одсутан и удаљен.“

Војска за време ковида
Кажу да је посао у неку руку постао тежи и одговорнији. С обзиром да њихова јединица није стриктно борбена и да део задатака реализују пружањем помоћи цивилном становништву и обављањем „логистичких послова“, тако да се разликује од оних сталних активности на одслужењу војног рока. Ипак, кажу да им је узбудљиво јер раде нешто ново, нешто што нису до сада радили. Искусили су нове ствари током ванредног стања. Придржавајући се свих препорука и мера на сузбијању епидемије коронавируса, држе прописану физичку дистанцу и свакодневно носе маске. Вршили су обезбеђивање мигрантских центара за време ванредног стања и Опште болницу у Шапцу. Кажу да одређени страх и одговорност постоји али да је то њихов посао и да су се трудили да буду на висини задатка.