Тајне, сумња, сећање

Пре 70 година догодила се тешка саобраћајна несрећа иза које је остало кратако саопштење и много непознатих, сумњи, слутњи. Међу страдалима је био и Шапчанин, чији је син свратио до наше редакције са молбом да се „у перо“ сети догађаја о којима готово нико не зна ништа.

Петог дана новембра увече, пре тачно седам деценија, 1951. године, кренуо је из Београда ка Загребу воз чије крајње одредиште беше Бакар, место у Истри одакле је следио транспорт до озлоглашеног затвора на Голом отоку. Превозио је девету групу српских затвореника на поменуту локацију. Према наводима из књиге „Голи оток“ Драгослава Михаиловића где су скупљена сведочења виновника, пола сата после поноћи композиција је застала на чворишту у Винковцима. Није био познат разлог, тек десет минута касније први део композиције је отишао из станице, уступајући место другом делу. Изненада, са задње стране на четири вагона композиције која је стајала налетео је воз из Београда „слистивши“ четири вагона. Међу страдалим путницима био је и наш суграђанин Лазар Бабић.

Лазар Бабић, Фото: Приватна архива

-То је од тренутка када се догодило постало забрањена тема о којој се није писало ништа. Осим кратког чланка, више ништа. У том извештају се помиње 17 жртава, Драгослав Михаиловић помиње 40 у својој књизи, а мени је Љубиша Симић, председник удружења „Голи оток“ из Лазаревца говорио како је живот изгубило 120 људи – истиче његов син Душан Бабић.

Душан Бабић, Фото: Приватна архива

Лист „Борба“ наредног дана, 7. новембра, преноси вест Танјуга, односно саопштење Дирекције југословенских железница где се наводи како је ...воз 602 налетео на воз IV други део. Истовремено је излазио из станице Винковци теретни воз 55 који је у то време пролазио поред сигнала, тако да су поштанска кола воза 602, услед удара на воз IV други део, ударила бочни воз 55 и раскинула га, којом приликом је избачено пет кола из воза 55. У истом чланку се као кривац наводи отправник возова на станици Трифун Шавишић. У билансу саопштење наводи 17 страдалих, 19 тешко, а 13 лакше повређених.

Набрајајући имена за десет погинулих се наводе занимања, док су седам без било какве друге одреднице, нити у смислу професије, нити због чега су се налазили у возу. Чланак је окончан реченицом да Комисија ЈЖ и народне власти на лицу места даље испитује узроке несреће.

-Више се ни речју није поменула та несрећа, нисам дошао у посед било каквог документа, записника, било чега. Био сам онда још дете, знам да су очево тело испоручили у лименом ковчегу, обезглављено. Мајку сам питао једном приликом како га је препознала, рекла је „по чарапама“, а јасно да су многи могли имати исте чарапе. Сумња ме оптерећује и нисам сигуран да је уопште отац допремљен нама.
Слутње о исценираној несрећи пробудило је касније сазнање о сличном удесу неколико месеци раније у Срему.

Према наводима из књиге „Голи оток“ Драгослава Михаиловића где су скупљена сведочења виновника, пола сата после поноћи композиција је застала на чворишту у Винковцима

-Драгослав Михаиловић у „Голом Отоку“ наводи сведочење др Милице Стевановић из Инђије, сестричкиња Димитрије Личена, грађевинског инжењера ухапшеног у Сарајеву због подршке Информбироу. Он се налазио у групи интелектуалаца осуђених на издржавање казне у Зеници. Више од 30 њих је страдало у несрећи која се догодила 28. априла 1951. Амерички лист „Њујорк хералд трибјун“ навела је она, писао је 6. маја исте године о овом удесу као исценираној несрећи.

Чак и ако комплетна истина никада не буде откривена, вреди сачувати сећање на догађај

Много непознатих ствари је остало по питању трагедије у Винковцима, истиче Бабић, а страх није био, већ је још увек изузетно јак код преживелих. Приче које су истицане тајно само су подгревале слутње.
-Говорило се да су они повређени ликвидирани, нису вођени у болницу, претпостављам зато што су ухапшени као државни непријатељи, инфобировци или на други начин „завереници“ против државе. Мој кум, који ме је крстио, био је такође у возу, никада није желео да говори о томе, молио је мајку и мене да га не питамо ништа. Оца сам рехабилитовао 2017. године. У процесу рехабилитације сам тражио сведоке из воза, нашао сам их на више локација у Србији и ниједан није био расположен да се сети тога. Поменути Љубиша Симић помогао ми је да нађем једног сведока. Када је донета пресуда, желео сам да га у знак захвалности одведем на ручак. Није долазило у обзир, само је тражио пут до аутобуске станице и Београда. Рекао ми је: „Ти не можеш да схватиш колико смо ми још увек у страху.“

Чак и ако комплетна истина никада не буде откривена, вреди сачувати сећање на догађај.
-Чак су и званичници признали како је много невиних људи одведено, бар 70%. Њима није суђено, хапшени су по пријави, без основе, проглашени су државним непријатељима, но то су личне борбе које воде чланови породица. Моја жеља је да се сетимо људи који су изгубили живот, јер опет кажем, говори се да је у Винковцима страдало 120 људи.