Козји сир какав свет нема прави се у Мачви

Готово две и по деценије, агроном, професор на Вишој пољопривредној школи у Шапцу у пензији, Момчило Будимировић, у Глушцима производи јединствени козји сир у храстовој кори са плеснима и чубром који се данас служи у елитним ресторанима у земљи и иностранству, а стигао је и на Свету Гору.

Домаћe награде, пехаре са смотри и признања престао је да броји, а посебно су му значајна два међународна. Једно, оно најважније стигло је од његове Општине Богатић и то захваљујући „Мачванцу“ који је почео да прави, како каже, из ината. Производ у коме нема ништа синтетичко, а од адитива само кухињску со. Најбоље га је сећи на танке љуспице, па ставити на корен језика, јер се тај укус осети и траје дуго и то му је једна од квалитетних особина. Около је храстова кора са плеснима. Чубар се не види, јер се убацује у сирну масу, али се осећа. Даје изузетно благотворан укус сиру, а истовремено је здрава биљка.

Фото: "Глас Подриња"

Кад инат изроди квалитет коме се Европа клања
-Прво смо имали проблема да га направимо, јер у овој држави, ни на Балкану, а ни у Европи, нема таквог сира. Има сличних, али такав нема. Слободно могу рећи да је то производ нашег рада, труда, способности и, зашто да не, наше памети. Французи имају 270 врста козјег сира, а ми нисмо имали ниједну. Кад могу они, што не можемо и ми? Сада се овај мој сир са поносом истиче у Европи и свету, иде у Америку, Немачку, Холандију, Данску, Француску, има га и на Светој Гори итд, изузетног је квалитета и вредности на светској пијаци- подвлачи Будимировић.

Није било лако доћи до укуса који обузима сва чула. Данас направе, он ваља. Сутра исто тако направе, па баце. Та микробиолошка врења, ван очију, домашаја чула, нису увек давала жељени исход. Онда опет све испочетка. Имали су много губитака.

Сир на балу на Сени
Петар Гојковић, музичар, професор кларинета, доктор наука, живи на релацији између Париза и Београда. Упознали смо се на некој смотри, он је правио неке манифестације у Београду и ја сам сир носио тамо. Рекао ми је да организује сваке године светосавски бал у Паризу и питао да ли бих хтео да неки комад сира пошаљем да се тамо презентује. Једне године ја то пошаљем, друге каже да неко од власника мора ићи. И оду моји син и ћерка у Париз. Први пут кад је био ту, покојни сликар Гале Заблаћански, однео је неколико комада тог сира који је понео увече на бал на броду на Сени. Хтео је да га исече да људи пробају, али то није ушло у званичан протокол и кад је он тражио нож, а то било запаковано, настала је паника на броду, јер људи нису знали о чему се ради. Њега хоће да ухапсе, а не би они ни знали да је он то донео да није тражио нож од кувара. И да не беше једног нашег дипломате највишег ранга који је стао у његову заштиту, ко зна шта би било. Наравно, сир је прошао одлично, како само можете замислити.

Године 2009. су хтели да га брендирају и извозе на друга тржишта. Пошто је уложио 2,5 -3 године труда није дао да то иде „преко колена“, него је свако имао одређен део пројектног задатка. Пољопривредни факултет у Земуну је радио пројекат, испитивали педолошки, анализирали стање ђубрива, хранива итд. и предали комплетан елаборат стања земљишта. Рађен је и расни састав коза, млечност, квалитет млека, стручњаци са Ботаничког факултета испитали су ботанички састав трава.

-Кад смо ми то све направили, срочили у једну обимну књигу, онда смо казали то је то. Тако се мора. Све смо знали , знали смо да је леп сир и ми га радо једемо, али не и да ли ће Европа то да прими. Неко је дошао на идеју да се тај сир пошаље у Брисел на Сајам новитета „Еурека“, па „Архимед“ у Москви. Послали смо да видимо шта ће бити и доживели најпријатније изненађење- добили смо две златне медаље на оба места. Кад хоћу да се хвалим до краја, кажем да је тај сир „белгијска краљица“ на сајму. Изашли смо на широка врата, а онда је дошла економска криза 2009. године, момци из Рибара који су то финансирали су банкротирали и тако се та прича завршила- сећа се он.

Својевремено су ћерка и син били укључени у посао, а сада има испомоћ једне жене.

Без Богатића и Мачве не могу
Радио сам у Богатићу, Шапцу, али сам увек у Мачву долазио. Ако не дођем два дана, није ми добро. Кад сам студирао, сваких 15 дана сам морао доћи у Мачву, једноставно, волим своју Општину Богатић, чини ми се да је нико не воли више од мене. Кад су ме позвали и понудили то признање, ја сам њима рекао, да ме није било срамота, један дан бих дошао да то сам тражим. Желим то. Нису могли да верују да то признајем. Посебно ми је драго што је неко у мојој општини препознао мој рад. Седамдесетих година, када је наш народ масовно одлазио, имао сам и ја шансе да одем у иностранство. Холандска амбасада је тражила шест агронома и они ме приме. Петнаест дана пред одлазак сам отишао у амбасаду и рекао им да одустајем, да постоји једна покрајина у Србији која се зове Мачва и да ја без ње не могу ни 15 дана. Нисам могао да одем. Ово је мало, није ништа, прћија. Има ту много већих и лепших зграда него што је ова кућа, не бих се мењао ни да ми понуде. То је нешто што је јаче од човека, постоје ваљда такви људи, нису сви они који могу да оду без проблема. Онима који могу срећан пут, али ја нисам такав.

Укус који траје
-Син Иван се бринуо око производње, ћерка је водила рачуна о маркетингу и то је доста добро ишло. Иван је направио, пошто има дара за то, још три- четири боља сира од тога- мекани, плесњиви сиреви, које је теже и направити, а теже и сачувати. Баш смо се били афирмисали у Београду на тим смотрама, само се то тражило. Кад он жени која прави сир „стоји иза леђа“, тај сир успе. У супротном, он из Шапца поручи, сутра врате тај сир, он пропадне. Онда Иван одлучи да изађе из те приче, пошто је по струци стоматолог и почне да се бави својим послом у Шапцу, а ћерка својим у Београду. И даље имам проблем са радном снагом, јер ја у овим годинама нисам у позицији да дуго стојим, преврћем сир, то мора неко други да ради- признаје познати Глушчанин.

Фото: "Глас Подриња"

Сир сада најчешће путује у елитне београдске ресторане, али га шаље и појединцима који редовно наручују. Пошто и то није могао сам, прошле године продао је козе пријатељу који води рачуна о њима и доноси млеко. У срећно време имао је стадо од 70, а одавде је отерано њих тридесетак.

-Највећи капацитет на дневном нивоу нам је био 120 комада сира, односно 60 килограма. Сада смо то смањили на најмању могућу меру, зато што није имао ко да ради. Ако девојка која је дошла покаже вољу да ради, онда ћемо уозбиљити производњу. Није то нама проблем. Опрема је ту, сад је и знање ту, једино што је смањен интензитет жеље за успехом. Али и то ћемо да мењамо- поручује Будимировић.

Зановиће производњу и све ће, верује, кренути набоље. Та вера и истрајан рад, важан су рецепт за дуговечност производа од самог његовог састава.