Рад са људима учи стрпљењу

Животна прича Марка Мура, менаџера хотелијерства, коме је отац Италијан, а мајка Српкиња, Шапчанка, одвијала се на релацији између Србије и Немачке, где су му се родитељи и упознали током бављења угоститељством, што је временом постао и његов позив. У граду близу аустријске границе провео је првих шест година живота. Из страха од немачке политике према гастарбајтерима у то време, осамдесете године родитељи га шаљу у Србију, да би наставио школовање у мајчином родном граду. Није било лако, требало је учити српски испочетка. Будући да су му језици добро ишли, брзо је и то савладао и кренуо у Стојанову школу.

-Био сам добар ђак у основној школи, затим уписао Економску школу и идеја да будем туристички техничар ме највише привлачила. Међутим, родитељи су ме пребацили у Хемијску по наговору ујака који је радио у „Галеници“ и под паролом „хемија је будућност“, тако да сам завршио ту школу. У Немачку сам отишао ‘92 године и кренуо од нуле. Поново сам учио у ресторану конобарски занат који сам „скратио“ на две године и добио прво ту диплому, касније се усавршавао на свим пољима и завршио хотелски менаџмент у Келну, тако да сам данас дипломирани менаџер хотелијерства- прича Марк.

Бакин рецепт за чувену шабачку пицерију
Родитељи су се у Немачкој бавили хотелијерством и угоститељством, али нису желели да син пође тим путем.

-Пошто сам наговештавао да могу да постигнем нешто више у животу, мислили су да је можда боље да ме усмере негде другде. Родитељи као родитељи, имали су најбоље намере, али ја сам желео нешто друго- додаје.

У Немачкој је мало радио, а затим се враћа у Србију ‘96 и отвара пицерију „San Marco“ у ТЦ „Кифла“ у Шапцу која је радила три године.

-Покушао сам на почетку да промовишем праву италијанску храну. Међутим, свест није била на том нивоу, али је урбана средина ипак добро реаговала. То је била прва пицерија где је могло уживо да се гледа како се праве пице и са доставом на кућну адресу, имали смо понекад и шест возача. Била је веома популарна, више од 150 пица дневно се правило. У италијанским бојама и заставама, типичан италијански ентеријер, давао је неки осећај као да сте у Италији. То је тад било велика ствар за град и за клијенте, а и за сам производ, јер пица се није добро познавала. Противио сам се да правим пице с кечапом, јер Италијани тако не раде, међутим, људи су то тражили. Радио сам онако како сам и научио. Добио сам рецепт од деде из Италије, кућни, бакин, који није био комерцијализован. Пица је у основи тесто, парадајз и сир, а ко шта једе уз то, ствар је укуса. Потрудио сам се, у оно доба је било веома тешко, требало је обезбедити састојке којих није било на тржишту као сад. Верујем да сам 90 посто успео то да урадим- сматра.

Фото: Приватна архива

Предности и изазови посла
Живот на броду има своје изазове. То су сезонски послови. Радио сам у доброј компанији где свако може да изабере колико дуго ће да ради. Прилагођавање је исто као и код хотела на копну, с тим што повратак кући траје дуже. Проводим време у канцеларији, имам састанке на дневном, недељном нивоу, дан је углавном испуњен. Некад је тим уигран, а некад имамо 17 нација на броду, са свих крајева света- Индијце, Бразилце. Споразумевамо се на енглеском, али треба то укомпоновати све у једну целину и оперативни рад довести на тај ниво да одговара и гостима и послодавцима. Има много наших људи. Момак из Шапца је недавно дошао и ради на најбољем броду у нашој флоти на Рајни. Плата није пуно већа него у Србији, али пошто су стан и храна плаћени, постоји могућност да се тај новац уштеди и то је један од разлога зашто људи долазе.

У међувремену се оженио, запретило је бомбардовање Југославије и одлучио је да стави тачку на тај бизнис. Уследио је повратак у Немачку, где завршава факултет и почиње рад у хотелијерству. Водио је у Аугсбургу два најбоља ресторана у граду, затим велики кетеринг, другу највећу фирму у Баварској, где се опслуживало и до хиљаду људи за вече. Стечена искуства омогућила су му да преузме хотел са четири звездице чији је директор до 2022. године, затим постаје менаџер истог хотела, али на речном броду.

Љубавни троуглови
-У принципу је иста организација, комплекс. На броду, поред тога, постоји и наутика и инжењери, односно машине и ту се формира нешто слично управном одбору, где шеф наутике, капетан, шеф инжењера и хотелски менаџер доносе одлуке које се тичу самог брода, путање, прибављања намирница итд. Хотелски део је највећи, има до 50 запослених и захтева највише места и пажње. Само сам на Дунаву био. Радио сам у то време, 1995- 1996, на два најбоља брода на Рајни као конобар. На Дунаву су бродови дугачки 130 метара, широки 11- 12 метара и имају око 100 соба капацитета 200 гостију- објашњава. На путањи из Немачке обилазе се главна четири града средње Европе- Беч, Братислава, Будимпешта и Београд, иде се све до Црног мора и назад. Сваки дан се пристаје у други град. Углавном се путује ноћу, а на одредишта пристаје ујутру, те тако време могу да искористе на најбољи могући начин. Некад се у градовима остаје и по два дана и организују туристичке туре и обилазак знаменитости. Речни бродови су мањи од крузера, зато и има мање активности на њима и углавном се своде на вечерњу понуду, а аранжмани су најчешће all inclusive. Компанија за коју ради је углавном за немачко тржиште, а оне које су на Дунаву и Рајни претежно су оријентисане ка америчком. Американци највише путују бродовима и желе да упознају Европу на тај начин. Постоје сезонске цене за путовања, али оне могу да варирају чак и на дневној бази. Некад има добрих понуда за свачији џеп, а некад су такве да могу да их приуште само они са добрим примањима. Брод је специфична средина и има своја правила. Нема изласка и уласка без чекирања, брине се о сигурности путника и особља. Путници проводе много времена заједно, па се дешавају и љубавни троуглови у којима због сукоба партнера мора да интервенише и полиција.

Фото: Приватна архива

Кад Дунав одреди руту
-То изискује посебну пажњу и потребу хотелског менаџера и свих осталих структура да се ти проблеми решавају на броду. Кад путујемо, веома је тешко решити проблеме без полиције која није у могућности тад да дође, а дешава се да дође до свађе и физичког обрачуна. Ако је баш екстремна ситуација, онда се пристаје на први слободан док и зове се полиција. Ове године смо имали пет- шест случајева да смо морали да пристанемо, што због медицинског проблема, што због свађа и потребе да интервенише полицијa. На броду сви морају да прођу медицински тест, односно савладају основно знање услуге прве помоћи. Сви смо добро обучени у екстремним ситуацијама, али постоји медицински тим. Ове године смо два пута употребљавали дефибрилатор, а имали смо и два смртна случаја, будући да са нама претежно путују пензионери, и то се догађа- напомиње.

Дунав је непредвидив и веома брзо падне или порасте ниво воде. Кад се отопи снег у Алпима, ниво воде порасте и често се дешава да не могу да стигну до Београда или Будимпеште него остају ту где јесу или мењају руте и тај оперативни рад представља највећи изазов. Треба га ускладити с екскурзијама, потребама путника...

Саветник и „тајни гост“
Док сам у Србији, имам фирму за саветовање хотелијера и власника ресторана. Ангажују ме за обуке запослених за рад у свим сегментима, формирање цена на дневној бази и систематизацију читавог пословања. Неретко сам и „тајни гост“ где проверавам квалитет пружене услуге и на основу тога пишем извештај о побољшању пословања. Систем пословања је код нас углавном лош. Амбијент је на добром и високом нивоу, али тај оперативни рад, сервиси, дефинитивно није. Ту сам видео шансу да са својим услугама побољшам тај део за који мислим да је и најбитнији, а верујем да је то само последица њиховог искуства стеченог на погрешан начин. Едукација је веома битна кроз посао и живот.

-Било је напада панике, где спремни за евакуацију чекају са веслима на палуби, иако им нико ништа није рекао. У тим случајевима скупљамо све госте у једну просторију и објашњавамо им шта се догодило како бисмо их мало смирили- прича, али некад им та објашњења нису довољно уверљива па одлучују да напусте брод на првом следећем стајалишту на сопствену одговорност.

Фото: Приватна архива

-Једноставно хоће да изађу у Бечу, врате се у Немачку. Американци нису захтевни, најзахтевнији су Немци и Швајцарци. Они увек очекују више за оно што су платили. То и јесте највећи изазов у овом послу, рад са људима, комуникација, све те непредвиђене околности. С обзиром на то да су родитељи знали моју нарав, јер отац Италијан и ја по природи нисмо стрпљиви, бојали су се како ћу се снаћи у том послу. Мене је овај посао научио да будем стрпљив. Имам лиценцу фудбалског тренера Фудбалског савеза Немачке, годинама сам радио са децом, и то искуство ме такође научило да и у екстремним ситуацијама реагујем смирено. То је за живот најкорисније- закључује Марк.