У пољопривреди си сваке године у првом разреду

Радно време не постоји, радни сати, када би се мерили, увек би били двоцифрени. Тако је у породици Бркић из Глушаца генерацијама уназад, а сем пољопривреде, нико од њених чланова нема другo занимање. Звучи примамљиво кад си сам себи газда, али они који то заиста јесу, знају да су напори да би се стекло и одржавало стечено тада много већи.

Сетва поранила, година на испиту
-Нико у кући није запослен. Сви смо укључени у бављење пољопривредом и тако с колена на колено. Мени је педесета година, имам два сина, старији је завршио средњу ветеринарску, пробао да студира, па се вратио у село, млађи је четврта година на информационим технологијама. Деда, отац, мајка, сви су живели искључиво од пољопривредне производње, једна смо до ретких кућа где нико још увек није запослен. На неки начин јесмо доказ да може да се живи само од пољопривреде, али је права истина да иза тога стоји огроман труд, залагање и стално улагање, чиме се повећава и обим посла. У просеку радимо 15- 16, некад и 20 сати дневно. Не можемо да се удаљимо од имања, не постоје годишњи одмори, ни празници, јер имамо много обавеза којима не назиремо крај. Такав је генерално живот пољопривредника. Никад не можеш да кажеш да си нешто завршио. Свака година је посебна и дословно се учиш док си жив- искрен је Слободан Бркић.

Преведено у бројке, имају 65 хектара земље, а баве се и сточарством и млекарством. Говеда увек имају око 80, 40 крава од којих су око 30 музне. И ова година их је ставила на испит, па је тако сетва почела мало раније.

-Могла је почети још раније, јер је страшно суво и питање је како ће се све ово завршити. Ако у најскорије време не падне добра киша, биће катастрофа са приносом пшенице. Што се сетве тиче, ницање ће бити јако тешко, влаге нема, отоплило је време, чак да се знало, могло се сејати 20. марта, али треба ризиковати, јер није јефтино ни семе, ни гориво, ни ђубриво. Ко је имао да посеје 20. марта, никло је, сад је питање какво ће ницање бити. Кренуо сам 30. у кукурузе, 1. априла сам завршио. Соју нисам још ни посејао, чекам. Са кукурузима сам мало дубље ишао у влагу, соју не смем тако дубоко, јер је велики горњи сетвени сој, тако да сад неку кишицу чекамо, па ћемо видети. Што се овог посла тиче, сваке године си у првом разреду и увек се изнова учи- подвлачи он.

Ратарство на удару времена
Пре годину и по дана млеко је било испод 40 динара, што је условило губитке. Храна је била скупа, а сада кад није, ратарство је у проблему.

-У најави сам чуо да ће пшеница бити од 14 до 16 динара у откупу, што је много лоша цена. Житарице не продајем, пошто имам много стоке и још ми и недостаје за прехрану. Не могу да кажем да ми то одговара, јер производим храну, али је чињеница да је сад јефтина. Две- три године је ратарство било много исплативије, па су људи напустили сточарство, а и због мањих обавеза око земље. Кад завршиш, месец дана имаш паузу до вршаја, па опет од вршаја до јесени, док у сточарству има посла сваки дан од јутра до мрака- напомиње.

Фото: Приватна архива

Проблеми у свињарству условљени афричком кугом трајали су до недавно. У његовом случају, то није битно утицало на смањење броја грла.

-Код нас од октобра није могло да се купи прасе, није био дозвољен ни утовар, ни истовар, па постоји могућност да ће се у наредна три- четири месеца појавити вакуум и неће бити товљеника- упозорава Бркић.

Простора за унапређење положаја пољопривредника има и за то се својевремно и борио кроз удруживање млекара. Субвенције су подигнуте са 25 на 40 хиљада по крави, за земљу су 18 хиљада по хектару.

Неопходна улагања
-Када је реч о субвенцијама, добро је да је прихваћено да новац буде исплаћен раније, до 1. априла, тако да може да се искористи за сетву. Успели смо да изборимо да се пољопривредници мало више цене када је реч о млекарству, мада и даље остаје проблем монопола који би требало системски да се реши. Та премија би требало да буде за унапређење производње, не може да се рачуна у цену млека, у цену товљеника, али се своди на то. Прошле године је цена достигла неки максимум, 70- 75 динара и то је било задовољавајуће. Међутим, како су повећане премија на млеко на 19 динара и субвенције на 40 хиљада по грлу, млекаре су скинуле цену. Опет смо на некој танкој граници. Није да нема неке зараде, али се чека премија. Сад сам добио за четврти квартал. То млекаре добро користе. Све што држава да кроз премије, оне скину цену и ми дословно чекамо премију да бисмо имали неки динар зараде. Чак можда део премије оде у трошкове производње- наглашава.

Сетва, каже, није јефтина, а потребно је и модернизовати целокупну механизацију, али за то су потребна велика улагања. На то додаје да се тешко долази до сезонских радника.

-Омладина из мог села је углавном на школовању, тридесесетак момака су у Европи, словеначким фирмама. Млађи син ће вероватно тражити посао, старији се вратио, мало је младих њихових година. Искрено, волео бих да остане код куће, јер бих се у супротном запитао шта сам радио све ове године и за кога. Бавим се пољопривредом 30 година, нешто сам и стекао и зато ми је жеља да ми синови не иду у иностранство. Не кажем да није тешко, али може да се живи, као и од свега другог, ако се човек бори и ради на томе да му буде боље- закључује Бркић.