Sunce zlaćano

U selu i nekad i sad, seljani vole reći svetu nedelju i sunce zlaćano mudri nikako u psovke ne uvlače. Da se ne daj Bože klupko zasluge ne odmota i ne povuče ni krivog ni dužnog, zborili vazda oni koji vole mudrost preneli zlu ne trebalo.
Elem i u priči koja sledi a u ramu današnjih dana kišom odenutih pominje se sunce bez čijih čarobnih zraka nema berićeta. Ko opsuje popreko ga gledaju i tumače, dodaje baka Zagorka. Silno se domaćini nastarali, uložili u useve a oni ili ni da maknu ili se već oseća trulež. Tek do ruke retko šta stiže a sunce samo na kratko vrati osmeh na lica uglavnom izborana brigom. Cene na pijacama mame proizvođače ali i ono što se ima ubrati nema ko da na vreme skloni pa se stariji uključe u besede o vremenu tvrdnjom da dece nikad nije višak sećajući se leta kada su brojna čeljad mlela sve pred sobom iako je samo kopnji kukuruza bilo dve. A kako se tek radilo priča je za sebe.
A i u danima koji nas posećuju predanjima beše slično. Obesni domaćin malo malo pa opsuje sunce. Upozoravali stariji ali on samo odmahne rukom. I tako iz leta u leto dok mu se lepota ćer ne razbole i kako su vremena zahtevala tražio se lek i kod vračara i nazovi lekara, sad vele narodnih, dok starina o slavi ne pomenu more i sunce koje krepi. Bili to dani kada se klelo, do mora stigo. Tek za zdravlje pođoše i tamo a domaćin setivši se svojih psovki pomoli klečeći pred ikonom svetoga Đurđa da mu zlaćano sunce oživi bolesnu kćer a da će se zauzvrat vazda sećati dobrote gospodnje. I bi kako gospod ume darovati a o svadbi o kojoj se dugo pričalo uz svadbeni barjak zahtevao domaćin da se izveze ba pozlaćenom platnu i sunce koje mu se dobrim nasmejalo a da platno stoji kraj ikone dok je potomaka. I bi kako je rečeno...
Nekad bilo sad se spominjalo reći će sumnjičavi.
Da se i nebo nakupilo svega što se opet stariji voleli reći, negde mora prosuti svedoče sve čudnija leta. Obilje kiša kao po pravilu donosi silan broj dana paprene žege koja opet ume spržiti, opet se vraćajući psovkama koje su preplavile dane. Mudri đed Radenko ume okupiti čeljad, kojih je istini za volju sve manje, i zboriti o zlu nanetom rečima. Umeo početi o tome da naramak kamenja i vat drva mogu biti slamka u odnosu na reč oporu i uvredu svetoga gde se opet sve prepoznaje. U prilog donosio priču o sada svetiješem mudracu koji je grupu obesnih studenata i neverujućih ugostio u manastirskom zdanju i mudro zborio o vremenima. Mlađarija sumnjičavo vrtela glavom a starina ih samo u trenu zamoli da pogledaju put sunca. Odvažni jedva i tren izdržaše krijući oči od čarobnih zraka sunca dok je starina samo uz blagi osmeh propratila rečima: “Pa vi tvorevinu gospodnju ni tren ne možete pogledati a sudite o moći najvećeg među svima”. Đed dodavao da su se studenti posramljeni povukli a predanje o tome ostalo do dana današnjeg ali i za dolazeće generacije.
Tako je bilo i biće u to ne treba sumnjati uz nadu da će nas sunce milo pogledati i nas i one koji stižu. Nikako da se kiši ima šta zameriti a iz predanja osta za dane današnje da upozori o veličini neba da onaj ko natopi taj i osuši i zemlju i sve na njoj.
Ko veruje razumeće sve a ko ne neka samo zamisli muke seljana koji bi u dane kada se ubira seno za dolazeću zimu i koje je kao prva trava najizdašnije, odlažu bez nade da će skoro biti. I tako redom iz dana u dan nižu se brojne patnje za hleb nasušni i čeljad. Muka koja zbližava selo i nekad i sad jer i tad i sad svemu je kišu Đurđevsku i Ilinsku presuđivalo upravo sunce zlaćano. Po mnogima izvor života a u ovoj besedi samo podsećanje da je taj sjaj iznad svega.